Meine Mutter und ihr großer Moment

Mistrija i petrolejka je poslale u svet

08. maj 2009. Autor: Dragan Kostić






Srednje godine donele mir i blagostanje Milici Nikolić – srpskoj majci u Nemačkoj

„Srbi su narod velikog srca i duše. Na to mi je ukazala supruga Milica, a uverio me balkanski narod pod šljivama", kaže dr Ulrih Hollenstein.
Prvi organizacioni odlazak gastarbajtera s teritorije nekadašnje Jugoslavije put Nemačke bio je davne 1968. godine. Ugovor o razmeni radnika potpisale su dve države, a na zapad se odlazilo preko Biroa rada. U prvom komvoju Nemačka je primila veliki broj naših medicinskih sestara. Melju njima je bila 19-godišnja Omoljčanka Milica Nikolić, koja je ove godine tamo stekla i penziju.
M. Nikolić: Pošla sam na privremeni rad u Nemačku sa željom da ostanem dve-tri godine, zaradim nešto para i pomognem roditeljima, bratu i sestri da izađu na pravi put. Ostala sam 40 godina - počinje priču novopečena penzionerka, po čijem se izgledu to ne bi reklo.
„pPRESc": Šta vas je nateralo na odlazak preko granice?
- Nemaština i beda. Srednju medicinsku školu sam završila uz petrolejku jer nismo imali struje. Otac Mihajlo i majka Milija izrodili su troje dece, od kojih sam ja bila najstarija. Majka nije radila, otac nas je školovao na mistriju - bio je zidar, a posla je bilo samo u sezoni. Posle srednje škole, završila sam višu i s diplomom sam se 1968. godine obrela u gradskoj bolnici u Leverkuzenu.
• Da li je s vama bilo još naših sunarodnika?
- Sa mnom je putovalo još pet devojaka - medicinskih sestara, a s dve sam još u kontaktu. Dobrila je bila Šapčanka, a Darinka iz Novog Sela. Smestili su nas u internat gde smo spavale i jele. Pre podne smo radile, dok smo popodne učile nemački jezik. Sećam se da sam zarađivala oko 500 maraka, od čega sam 300-400 slala roditeljima. Prva godina nam je protekla u plakanju, radu, učenju i čežnji za kućnim pragovima.
• Kao što to obično biva, daljina i posao učinili su svoje?
- Nije tačno. LJubav i želja za rodnim krajem nikad nisu nestali. U Nemačkoj me je zadržala teška materijalna situacija u mojoj zemlji. Nostalgija me je naterala i na prvi veliki promašaj u životu. Posle dve godine u Nemačkoj, udala sam se za čoveka iz Makedonije, s kojim sam provela 17 godina u braku i mraku. Jedino vredno pomena i sećanja na tog čoveka su naše dve divne ćerke. Aleksandra se rodila 1973, a Nataša 1979. godine, i obe su već domaćice i majke. Aleksandra koja je udata za Nemca Andreasa, ima sina i ćerku. Nataša se udala za Paraćinca Radojka, i oni su mi podarili unuku i unuka.
• Da li je bilo teško s dve devojčice?
- Muku smo osetile i one i ja. Možete da zamislite dve devojčice od 9 i 15 godina svako jutro svojim putem ka školama, a ja na posao. Ipak, decu sam vaspitala na tradicionalonan način tako da su postale prave domaćice i majke.
• Da li ste mogli s vašim primanjima da izdržavate porodicu i pomažete roditelje?
- Kako su devojke rasle, prohtevi su bivali veći. U bolnici u kojoj sam radila, jedan od pacijenata nam je bio i Njaldemar Loh, kome se dopao moj odnos prema pacijentima, tako da me je zamolio da vodim računa o njegovoj ženi Hildegar i njemu. Toliko smo se zbližili da je gospodin Loh mene i moju decu smatrao svojom porodicom. Naše druženje je trajalo 17 godina, a kad su oboje preminuli, ostavili su sve mojoj deci i meni.
• Da li je bilo naporno gledati stare, bolesne ljude?
- Kad nekoga volite, ništa nije teško. Doživljavala sam ih kao svoje roditelje. Ni slutila nisam da će njihova imovina pripasti meni, niti mi je to bio motiv.
• Da li je u svemu tome bilo mesta za ljubav?
- U bolnici u Leichlingenu, u blizini Leverkuzena, gde sam radila kao glavna medicinska sestra, šef mi je bio kardiolog i internista dr Hollenstein Ulrich. Njegove blage oči, staloženost i razum privukli su moju pažnju 1992. godine. Nije ostao ravnodušan na čari Srpkinje. Presudio je pasulj, sarma, štrudlice, naš sir, kajmak i, naravno, šljivovica. Doktor i direktor je sve češće pio kafu s nama sestrama, što tamo nije uobičajeno, dok nisu ukapirali razlog. Inače, bio je u braku s Nemicom, koja mu je rodila dva sina i ćerku. NJegova deca su prihvatila mene i moju decu, tako da imamo korektne odnose, prava smo porodica.
• Kako je on prihvatio vaš odnos prema zavičaju?
- Svake godine sam u Omoljici provodila bar par dana. Čak i u vreme ratnog vihora u našoj zemlji. Dolazio je i Uli i pomagao naš narod. Sakupljali smo lekove, garderobu, priloge... U to, ali i u ova vremena, on je najveći ambasador Srbije u tom delu Nemačke. NJegova nesebična ljubav i neograničena pomoć našem napaćenom narodu je u naš dom u Nemačkoj dovela i našeg konzola iz Dreldorea Petra Radakovića i Vesovića iz Bona.
Razgovoru uz kafu koju nam je skuvao, priključuje se i direktor Hollenstein, doduše na malo slabijem srpskom jeziku, ali se razumemo...
- Srbi su ljudi s dušom. Kad ih upoznaš, ne možeš da ih ne zavoliš. To je težak i napaćen narod, koji će ipak gostu izneti na trpezu i poslednju krišku hleba. Izgleda da ne valjaju samo za same sebe. Od vas sam naučio da nije sve u materijalnom. Godinu dana sam u penziji i radim privatno, ali vašem napaćenom narodu ne naplaćujem, niti ću naplaćivati doktorske usluge - iskreno zaključuje Uli.
Milica Nikolić kaže da je na njihovu slavu Đurđevdan, u njen roditeljski dom u Omoljici, ove godine iz Nemačke, avionom doputovalo devet nemačkih porodica, njihovih prijatelja, a bili su tu i konzuli Radanović iz Dizeldorfa i Veselinović iz Bona sa svojim porodicama.
Trubači za Nemce
Pravo iznenađenje za goste Milice Nikolić predstavljali su trubači koji su se na Đurđevdan našli u njenom dvorištu. Trubači su podigli na noge Nemce koji su igrali uz „Đurđevdan", „Marš na Drinu" i „Mesečinu"... Stil igranja je bio najmanje važan. Važan je osećaj, duh i gostomprimstvo porodice Nikolić i Hollenstein.
Dobrovoljni rad i krađa
- U okviru humanitarnog rada proveo sam i pet nedelja u Kamerunu gde sam pregledao i lečio bezbroj žitelja te zaista zaostale države. Interesantno da mi je na povratku u Nemačku nestao sav prtljag s ličnom medicinskom opremom - kaže dr Ulrich Hollenstein.

Grob zusammengefasst? Versteh leider nicht viel

Zitat von Jeta

Grob zusammengefasst? Versteh leider nicht viel

Oh, sorry

Also, meine Mutter und ihr Lebensgefährte erzählen, wie super doch ihre deutsch-serbischen Leben verlaufen sind, wie glücklich und zufrieden sie doch sind mit ihren Kindern und Enkelkindern und wie erfolgreich. Natürlich ist ihr Lebensgefährte ein großer Fan der serbischen Lebensweise, ernährt sich am liebsten von Pasulj, Sarma und Sljivovic und verehrt das serbische Volk zutiefst. Dies wiederum alles Dank meiner Mutter, die ihm die traditionelle serbische Lebensweise nahe gebracht hat.

Kurzum: alles erstunken und erlogen
Diese Reportage ist übrigens auch in den VESTI erschienen.

Ahso , cool

Deine Mama und ihr Lebensgefährte sehen voll lieb aus

Zitat von Jeta

Ahso , cool

Deine Mama und ihr Lebensgefährte sehen voll lieb aus

Der Eindruck trügt

Hehe oho.... ich frag lieber nicht weiter hihi

Weil meine Mutter ihren 60., Djurdjevdan und ihren Pensionseintritt groß in ihrem serbischen Dorf gefeiert hat. Sie kennt Hinz und Kunz und hat dementsprechend ein paar Reporter der VESTI und der Zeitung Pancevos zu diesem "Event" eingeladen.

Zitat von Südslawe

Und der Lebensgefährte? Ist er Serbe?

Nein, er ist Deutscher (ist auch aus dem Text ersichtlich). Und zwar ziemlich deutsch

Witzig an dem Artikel ist, dass ich ja WEISS, dass der Großteil erstunken und erlogen ist, quasi serbische Propaganda im Reportagen-Teil.