BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Erweiterte Suche
Kontakt
BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Benutzerliste

Willkommen bei BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen.
Ergebnis 1 bis 4 von 4

Büchervernichtung - Beschuss der Nationalbibliothek Sarajevo

Erstellt von Holzmichl, 08.04.2015, 22:17 Uhr · 3 Antworten · 375 Aufrufe

  1. #1
    Avatar von Holzmichl

    Registriert seit
    02.04.2015
    Beiträge
    24.724

    Büchervernichtung - Beschuss der Nationalbibliothek Sarajevo

    Einer der geistigen Brandstifter sitzt jahrelang neben Kanita Focak im Lesesaal der Vijećnica: Nikola Koljević, Shakespeare-Spezialist an der Universität von Sarajewo. Der Professor taucht in die Ideologie nationalistischer Serben ein: Dass sie berufen seien, ein Großserbien zu errichten, andere zu vertreiben, ihr Erbe zu vernichten. Im Krieg lenkt Koljević als Stellvertreter von Serbenführer Radovan Karadžić den Vertreibungs- und Vernichtungsfeldzug mit.
    Am Abend des 25. August 1992 befiehlt der Ex-Shakespeare-Forscher Koljević, die Vijećnica . Die Serben feuern einen Hagel aus Brandgranaten auf die Bücherei. Neun Zehntel der rund 1,5 Millionen Bücher verbrennen. Es ist die größte Büchervernichtung der modernen Geschichte, ein geplanter Akt der Zerstörung, der Vernichtung gemeinsamer Vergangenheit, um eine gemeinsame Zukunft zu verhindern.
    Bosnien-Herzegowina: Die unendliche Geschichte | VoxEurop.eu: Europäische Nachrichten, Cartoons und Presseschau

    The eventful career and violent death of Nikola Koljevic, one of the deputy leaders of the Bosnian Serb nationalists during the Bosnian war, would have provided rich source material for Nikola Koljevic the Shakespeare scholar. His life came to an end in a Belgrade hospital a week after he had shot himself in the head; he had reportedly been suffering from depression following the near- complete loss of his political positions and influence.Koljevic was introduced to the politics of ultra-nationalism and ethnic cleansing at the age of five, in April 1941, when Hitler's troops in Yugoslavia and Bosnia-Hercegovina came under the control of Croatia's pro-Nazi Ustasa authorities. His father, a prosperous businessman in the north-western town of Banja Luka, was among the large number of Serbs arrested. On his release he fled with his family to Belgrade, where they stayed until the end of the Second World War.
    After finishing his schooling in Banja Luka Koljevic read English in Belgrade. He went on to complete his doctoral thesis on the mainly American school of textual criticism of the 1930s and beyond which was published in Serbo-Croat as The Theoretical Foundations of the New Criticism (1966). It became a standard textbook at Yugoslav universities. He published several other books, including Shakespeare the Tragic Writer (1982), and was a respected academic at the University of Sarajevo throughout the 1970s and 1980s.
    Koljevic was an urbane intellectual, a jovial and sociable figure who showed few outward signs that he would one day commit himself to the cause of ethnic separatism pursued through violent means. But there was another side to him which came to the fore following the death of his eldest son, Djordje, in a skiing accident in Austria in 1975. Devastated, Koljevic found solace in a deeper involvement in the Orthodox faith, which in turn contributed to his interest in the revival of the Serbs' national cultural heritage, in line with the traditional links between the Serbian Orthodox Church and Serbian nationhood.
    Yet many of Koljevic's closest friends were surprised when he wholeheartedly embraced the politics of Serbian nationalism in 1990. In Bosnia's first post-Communist elections he was elected, along with the hard-line nationalist Biljana Plavsic, one of the two Serbian members of Bosnia's multi-ethnic collective presidency. During 1991, as Yugoslavia was disintegrating and war raged in Croatia, the divisions within Bosnia hardened between the Muslims and Croats, most of whom favoured independence from Yugoslavia, and the Bosnian Serbs who wanted to stay in one state with their fellow Serbs in the other Yugoslav republics to create a greater Serbia.


    Then, in spring 1992, as the separatist Bosnian Serb leadership was preparing to launch a military onslaught on the newly independent and internationally recognised Bosnian state, Koljevic joined in the setting-up of a capital for the self-proclaimed Bosnian Serb Republic - known as Republika Srpska - in Pale, the mountain resort on the outskirts of Sarajevo.


    During the war he became the publicly acceptable, relatively moderate face around the world of the four-member leadership that consisted of Radovan Karadjic as President, Plavsic and Koljevic as his two deputies, and Momeilo Krajisnik, Speaker of the Bosnian Serb Assembly. Unlike his three colleagues, he made few of the insulting remarks about the Muslims that was one of the trademarks of the Pale leadership, and did not dismiss out of hand the peace plans drawn up by international negotiators.


    But there were no signs that Koljevic harboured any doubts about the methods used by his side and he made no attempt to dissociate himself from the policies of ethnic cleansing or the bombardment of Sarajevo - even though his brother Svetozar, a well-known professor at the university, spent several months in the besieged city before he managed to escape to Serbia. Moreover his remarks often betrayed a high level of insensitivity towards his wartime enemies. On his first visit to Sarajevo after the end of the war, in March 1996, he professed surprise at what he considered the relatively limited amount of damage caused by the shelling from his side.
    By then his political career was coming to an end. In the immediate aftermath of the Dayton peace agreement - which Koljevic signed on behalf of the Bosnian Serbs in Paris in December 1995 - the Western powers expected that he would replace Karadzic who, following his indictment by the Hague war crimes tribunal, was barred from office. Moreover, unlike the rest of the Bosnian Serb leadership, Koljevic had stayed on good terms with Serbia's President, Slobodan Milosevic, the regional power broker.
    This turned out to be wishful thinking. Koljevic was always something of a political lightweight in the Bosnian Serb hierarchy and his hard- line rivals had no problems in edging him out of office. Following Bosnia's post-war elections, Plavsic emerged as the President of the Serbian Republic with Bosnia and Krajisnik became the Serbs' representative on Bosnia's collective presidency. Ironically, the relatively pragmatic Koljevic was left with no role to play on Bosnia's post-war political stage while two of the most die-hard exponents of Bosnian Serb separatism were entrusted with trying to find an accommodation with their former Muslim and Croat enemies within the new partially reunited Bosnia.
    That irony was not lost on Koljevic himself. Disappointed in his expectations and reduced from Vice-President to the rank of a political adviser, he felt uncertain about his future, not knowing whether to stay on in the provincial obscurity of Pale, join his family in Belgrade or return to his place of birth in Banja Luka. His suicide ended these doubts.
    Gabriel Partos


    Nikola Koljevic, politician and English scholar: born Banja Luka, Yugoslavia 9 June 1936; Professor of Literature, University of Sarajevo 1965-92; Vice-President, Republika Srpska, 1992-96; married 1957 Milica Medic (one son, one daughter, and one son deceased); died Belgrade 25 January 1997.
    Obituary: Nikola Koljevic - People - News - The Independent

    POSLE vanrednih izbora 1997. srela sam se sa Kalinićem. Čovek pripada paljanskom lobiju, ali sam od njega često saznavala šta rade i šta mi novo pripremaju. Reče Kalinić: “Znaš da dobro izgledaš, iako ti Rašo (Radovan) proriče skoru smrt.” I dodao je da je svake večeri kod njega u kabinetu skup - poselo. Ko je na Palama, ode na to selo, Rašo uključi TV, a na ekranu ja. On im, kao psihijatar, tumači da je evidentno moje propadanje i upozorava ih da obrate pažnju na moje oči - na zenice - on po tome zna koliku dozu droge dnevno primam. Zato sam i angažovala za šefa kabineta lekara - dr Miloša Pricu, da me drogira.
    Prema mišljenju psihijatra za od sedam do deset dana videće se značajno propadanje. Tako je on to nastavljao kroz tri, četiri meseca i već sam, po njegovim prognozama, trebalo da budem jednom nogom u grobu, kako to skoro reče njegova supruga. Usudio se Kalinić da Radovanu kaže: - Rašo, ona je u dobroj kondiciji, danas je bila u Brčkom, pa helikopterom odletela u Trebinje i naveče je bio miting u Dubici i ja ne vidim ni najmanje promene, pa i ja sam lekar.
    Ali, Rašo se ne predaje i veli da postoji neki novi način uzimanja droge, prilikom toga se organizam ponaša upravo tako i onda odjedanput nastupi smrt. Nije znao Kalinić da njegov Rašo ima i dodatna znanja iz Indije, iz onog vremena kada je pripadao sekti i okupljao sebi slične na neke seanse u prirodi. Da o tome više ne govorim, ali ima ljudi koji ga poznaju i iz tog vremena, kada je učestvovao u nekim posebnim ritualima. Ta noćna sela kod Raše, gde su se svi okupljali, svi oni koji se plaše Groma. Tako su me zvali, podsećaju me, prema opisu, na ona koja je upražnjavao kao pripadnik sekte.
    Nekada su prilikom takvih psihoanaliza prisustvovali neki od senatora i to oni pesnici i pisci, umetničke duše u čijem je krvotoku pola krvi a pola alkohola, pa u naletu inspiracije, Momo Kapor pojačava stvar: “Njoj su Amerikanci ugradili čip u mozak”. A Smilja Avramov priča o “jadnoj predsednici koja se drogira.” To je ona drugarica koja je srpskog seljaka posle 1945. terala u zadruge, a ako neće, onda u zatvor. To je ona drugarica u kožnom kaputu.
    Još mi je Kalinić rekao da su se plašili da ću ih ja sve pohapsiti. Dolaze do takvih zaključaka polazeći od sebe, jer oni bi to učinili, oni bi i ubili. Pokušali su, ali Bog ne dade.
    Krajišnik se nije mirio sa činjenicom da više nije gazda broj jedan u Republici Srpskoj, a bio je to za vreme rata. On je zaista bio najmoćniji politički, ali i materijalno. Čovek njegovog kova kada gubi na tom planu, postaje opasan. Ja sam to dobro osetila jer je smatrao da mu ja stojim na putu ostvarenja njegovih planova. Ali, on je opasan i zbog nečeg drugog. Imao je ambicije da, pored bavljenja nezakonitim poslovima, pored velikog bogatstva do kojeg je došao za vreme rata, pored trgovine sa neprijateljem, pored prisvajanja i trgovine građevinskim materijalom namenjenog izbeglicama, i moglo bi se nabrajati u nedogled, da se predstavi i da ljudi imaju mišljenje o njemu kao o duboko religioznoj osobi, pravom pravoslavcu i Srbinu.
    On se u tome ne zadovoljava prosečnim statusom, nego izuzetnim. Pa, kako da se spoji pravoslavlje i svetosavlje sa svim njegovim rabotama. Ali, on to hoće, to mora biti. Ako na toj relaciji postoji neka primedba, kao ono u Banjaluci: “Udelite pet dinara za Momu”, on bi hapsio, svetio se, ubijao. E, u tome je on jedinstven, što hoće i jedno i drugo, a očito da se to ni na svu silu, ne može postići i zato je on opasan. Tom čoveku sam se ja našla na putu. Mislim da ga ni pokojni Koljević nije mogao drugačije da opiše na onih 400-500 stranica, koje je Krajišnik tako besomučno tražio posle njegove smrti. Međutim, on ga je još bolje poznavao. Pa, bili su zajedno u mnogim situacijama gde mene nije bilo. Koljević je mnogo znao, i to ga je koštalo života, a ja mnogo manje. Samo što sam stajala na putu ostvarenja nekih Mominih planova i bila predmet Radovanove mržnje, zato je trebalo da nestanem.
    Često su, naročito Krajišnik, pitali onako usput, da li neko piše nešto o tek prohujalom vremenu, neke memoare, da li zapisujemo događaje... Takva pitanja su bila dosta česta s obzirom na to da ja nisam bila stalno na Palama. Moj spontani odgovor je bio: Ne, ne pada mi na pamet da pišem o događajima koje teško preživljavam, jedva čekam da sve zaboravim.
    Nikola je već uveliko pisao i sećam se da reče jednom da već ima oko tristo stranica, a drugi put spomenu više od četiri stotine, što pokazuje da se angažovao oko toga. Ovaj drugi put vidim da je Momo zabrinut. A zašto? Već duže vreme moglo se primetiti da Momo govori o istorijskom značaju događaja kroz koje prolazimo i oni koji u tome učestvuju biće deo istorije. Onakav kakav je temeljit u svojim poduhvatima, takav je bio i u izgrađivanju svoga lika kao istorijske ličnosti. Izreče se da već tada ima osam hiljada fotografija. I vidi se da na tome, na svom liku, ozbiljno radi. Angažovao je jednog čoveka koji je fotografisao aparatom i snimao kamerom sva kretanja i događaje u kojima učestvuje ova buduća istorijska ličnost.
    Na pitanje: “Kako ste?”, uporno odgovara: “Kao Miloš Obrenović”. Već je jasno kakav imidž izgrađuje. Po svom lukavstvu, primakao mu se, a možda i po nečem drugom. Međutim, u istoriji ima pozitivnih i negativnih ličnosti. Naravno, on želi ono pozitivno mesto. Zna da Nikola puno zna. Bio je među njima na Palama, i njega su gurali na periferiju dogaćaja, ali on se ne da. Oni idu na pregovore, i ne obaveste ga, ali Nikola u Beogradu, na Surčinu, još pre njih, čeka kod aviona. Za to treba imati svoje obaveštajce, ali treba se i izložiti takvim poniženjima.
    Skupljao je Nikola sve to u sebi, i kakav je dobar u pisanju, mislim da bi bilo interesantno čitati šta je on zapisao. Ne verujem da je u tim zapisima Momo među pozitivnima. A on, koji je tada odlučivao o životu i smrti, to ne može podneti. Koliko je on bio opsednut svojom veličinom! Da je verovatna moja pretpostavka govori i to kako je i posle Nikolinog “misterioznog samoubistva” tražio Nikoline zapise.
    Bilo je tu i smešnih situacija, pa da ih i ovde zabeležim. Poslaće ti Momo jednu ženu, svog doušnika, da ga izveštava šta ljudi o njemu misle. Između ostalog, interesovalo ga je kakav utisak na ljude ostavlja njegova spoljašnost. A ona mu kaže: “Mnogi smatraju da vam treba depilator za tu obrvu.” Momo se dobro zamislio nad ovim problemom.
    U slučaju Koljević, plan im je u potpunosti uspeo, ali u mom slučaju ne. Ostala sam, verovatno, zato da mogu da svedočim o događajima i ljudima u njima.
    Šta mogu da kažem o životnoj završnici Nikole Koljevića?
    U januaru 1997. objavljena je tužna vest da je preminuo Nikola Koljević, profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, član Predsedništva BiH, član Predsedništva i potpredsednik Republike Srpske. Ova reč, “preminuo”, u slučaju Nikolinom, krije neku veliku tajnu koju je on sa sobom poneo na onaj svet i još mnogo pretpostavki nas koji smo posle njega ostali, koji smo sarađivali sa njim i zajedno prošli kroz jedan pretežak put naše istorije. Zato često, kada govorimo o ovom slučaju, o ovom gubitku, o smrti ovog čoveka, često se kaže: tragično preminuo, misteriozna smrt... Ima ih koji su mnogo određeniji u tim kvalifikacijama, oni vele: "radi se o samoubistvu" ili: "radi se o ubistvu". Četiri godine posle ovog događaja, rekla mi je Nikolina supruga da nikada nisu dobili službeni izveštaj uviđaja koji je tada učinjen.
    Poslednji put videla sam Nikolu kod našeg mitropolita na slavi Sveti Nikola, 19. decembra 1996. Bio je sa suprugom Milicom. Iako sam ranije čula da je oslabio, svejedno sam se začudila jer nije bilo ni traga od onog živahnog čoveka koji je uvek bio raspoložen za razgovor. Bio je potišten. Milica mi objašnjava da je sada dobro, kakav je bio. Iz razgovora sam zaključila da je Milica neprestano sa njim, što mi je bilo drago, a i to je bila garancija da će se brzo oporaviti. Vrlo dobro sam zapamtila kada mi je rekao, ali sa nekim posebnim naglaskom: “Radovan me leči nekim tabletama.” A najviše vremena je provodio na Palama.
    Od toga našeg susreta nije prošlo ni dve nedelje, javljaju mi da je Koljević pucao sebi u glavu i da je prenesen u bolnicu na Sokolac, a posle nekoliko dana na VMA. Radovan i Momo kažu: - Ubio se. Sve vreme bio je u besvesnom stanju. Otišla sam da ga obiđem, bio je u šok sobi. Tom prilikom lekar mi reče: “Da znate, gospođo Plavšić, dva metka ne može čovek sam sebi da upuca u glavu.” Pogledala sam Nikolu, bolje rečeno, samo zavoje i izašla. Ta rečenica nekada jače a nekada slabije, odzvanja mi u ušima i često je povezujem sa nekim sličnim događajima koji će se tek desiti, posebno sa onim što se meni desilo 29. juna iste godine.
    Kasnije su mi pričali kako je Nikola noću hodao i govorio: “Ubiće mi decu” i to ponavljao više puta u poslednjih mesec dana pred smrt. I o tome sam često razmišljala, naročito iza one Radovanove pretnje upućene meni i sinu moga brata. A Nikolina rečenica: “Radovan me leči nekim tabletama” veže se na ono što je meni rečeno na našoj granici, u noći 29. juna: “Na Pale, na lečenje.” Samo nije rečeno ko treba da me leči. Kada sam to čula, sve sam povezala, sećajući se Nikole.
    Nikola Koljević sahranjen je u porodičnoj grobnici u Banjaluci, u gradu svog detinjstva i svoje mladosti, u gradu koji se ponosi svojim Nikolom.
    Kada je obavljena sahrana i svet se već polako razilazio, prilikom prolaska Krajišnika koji je prisustvovao sahrani, čuli su se za njim povici: “Ubico, ubico.”
    Iako me od ovog događaja deli osam godina, nije mi lako o ovome da pišem. Više bih volela da je ovo, i mnogo čega drugog ružnog, iščezlo iz moga sećanja. Ali, nije. Nažalost, prisutno je do detalja i ja o ovome, kao i o svemu drugom, moram da govorim. Bilo bi neljudski prećutati. Postavljam pitanje: Šta bi pokazala istraga o samoubistvu Nikole Koljevića? Ali, sa kojim tužiocima i sa kojim sudijama? To je naša bolna tačka, ne samo tada, nego sve do današnjih dana.


    DUBOK DžEP
    DEFINITIVNO je da je Krajišnik želeo da bude predsednik Republike Srpske. Šta bi bilo sa Republikom Srpskom? Zar njemu da je predam, onaj dragulj nad kojim bdimo, za koju su pale tolike žrtve. Pola njih, palih boraca, zvali su ga: “Onaj obrvan", “onaj lopov”. Bio je u više od deset upravnih odbora najznačajnijih preduzeća i samo je čekao privatizaciju da jedno po jedno stavi u svoj džep.

    EKSKLUZIVNO

    BIVŠI predsednik RS Biljana Plavšić napisala je u švedskom zatvoru drugi deo svoje knjige "Svedočim", u kojoj govori o događajima od početka 1993. do njenog odlaska u Hag. Iz ove knjige, koju uskoro objavljuje banjalučki TRIO PRINT, "Novosti" ekskluzivno prenose najzanimljivije delove.
    Smrt Nikole Koljevia | Ostali ?lanci | Novosti.rs

    Das Thema beschäftigt mich schon länger. Eigentlich ist es dämlich aber bei Nikola Koljevic fällt es mir besonders schwer zu begreifen, warum er so gehandelt hat. Ein Shakespeare-Experte und Literaturwissenschaftler, der den Auftrag gibt eine Bibliothek mit einzigartigen Schriften in Brand zu setzen... Aber ich hätte auch nie gedacht, wie viel Böses in einem Gedicht stecken kann, bis Karadzic.

    Hier geht es mir um die Hintergründe:
    On August 25, 1992 he ordered the white phosphorus bombing of the National and University Library of Bosnia and Herzegovina. He received the highest-ranking ordain of Republika Srpska, the Order of Republic with sash. Koljević was the sole person to sign the declaration on behalf of Republika Srpska approving the Constitution of Bosnia and Herzegovina as set out in Annex 4 to the General Framework Agreement.
    Hat jemand vielleicht weitere Quellen zum Angriff auf die Bibliothek und wer den Auftrag gab?

  2. #2
    Avatar von DZEKO

    Registriert seit
    09.08.2009
    Beiträge
    55.030
    Sie vernichteten unsere Kultur und Wissen.

  3. #3
    Avatar von BlackJack

    Registriert seit
    11.10.2009
    Beiträge
    65.506
    Wir kennen die Familie persönlich, die in dem Gebäude über 30 Jahre lang gelebt hat und dort Hausmeister waren. Deren Kinder und Enkel sind während des Krieges zuerst nach D geflohen, jetzt sind sie verteilt auf Deutschland, Kanada und Kroatien.

  4. #4
    Avatar von Holzmichl

    Registriert seit
    02.04.2015
    Beiträge
    24.724
    Ich habe gelesen, dass Angestellte und Bewohner bis zum Schluss versucht haben so viele Bücher zu retten wie möglich. Es gab so viele Beispiele, gerade in Sarajevo für Menschen, die sich nicht einkriegen ließen, egal wem man sie zuordnete. Das kann ich nur bewundern.

    Heute dürfen die Mitarbeiter wieder in das Gebäude, werden aber so gut wie nicht bezahlt. Die Politik blockiert, weil die Verantwortlichen immer noch nichts begriffen haben.

Ähnliche Themen

  1. Entwicklung der Immobilienpreise in Sarajevo
    Von princessharry im Forum Wirtschaft
    Antworten: 6
    Letzter Beitrag: 16.11.2010, 14:53
  2. Antworten: 10
    Letzter Beitrag: 07.08.2010, 21:42
  3. Bilderserie der Balkan Hauptstädte - Sarajevo
    Von Cobra im Forum Balkan-Städte
    Antworten: 4
    Letzter Beitrag: 22.11.2009, 19:54
  4. sarajevo während der belagerung
    Von Rane im Forum Balkan-Städte
    Antworten: 48
    Letzter Beitrag: 15.06.2009, 07:58
  5. Islamisten in Sarajevo Geist der Toleranz gefährdet?
    Von cro_Kralj_Zvonimir im Forum Politik
    Antworten: 86
    Letzter Beitrag: 07.10.2008, 21:19