PARTIZANI SARADNICI OKUPATORA

Da je kojim slucajem Draza nudio Nemcima da zajedno docekaju Sovjete na Dunavu, komunisti bi taj argument upotrebili kao kljucni dokaz protiv njega na procesu 1946. godine

PISE: Dr Srdja TRIFKOVIC

Pokusaji izjednacavanja statusa malobrojnih jos zivih veterana Ravnogorskog pokreta sa partizanima neminovno izaziva protivrecna osecanja i reakcije. S jedne strane, za pretezni deo srpskog naroda ciji je datum rodjenja posle 1945, ova inicijativa predstavlja zakasneli korak ka nacionalnom pomirenju medju Srbima koji su cinili ogromnu vecinu borackog kadra u oba pokreta. S druge strane, iz redova davnasnjih suparnika dolaze jasne poruke da im nije prihvatljivo ma kakvo svodjenje u istu ili slicnu moralnu ravan. Bivsi partizani nece u isti kos sa toboznjim "saradnicima okupatora". :etnici, pak, ne zele ni implicitni znak jednakosti izmedju sebe i balkanske agenture Kominterne koju optuzuju da je rat 1941-45. vodila zarad osvajanja vlasti, bez obzira na cenu u srpskim zivotima i interesima.

Sustinske razlike izmedju ta dva pokreta ogledaju se i u njihovom odnosu prema Nemcima i ustasama. Na osnovu dokumenata iz nemackih i ustaskih izvora danas znamo da je rukovodstvo partizanskog pokreta bilo odgovorno za svesrdan pokusaj kolaboracije sa okupatorom. To sto su pobednici u gradjanskom ratu potom optuzili borce djenerala Mihailovica za svoj greh predstavlja svojevrstan primer njihovog cinizma.

PARTIZANI I NEMCI

Premda je pokusaj partizanskog rukovodstva da sa Nemcima sklopi nagodbu u istoriografiji poznat kao martovski pregovori, vec u novembru 1942. Josip Broz Tito je uputio prve pomirljive signale okupatoru. Ponudio je da ga Nemci puste da se svim svojim snagama bori protiv cetnika u zamenu za primirje juzno od Save i prestanak napada na prugu Zagreb-Beograd. Ponudu je u Zagreb doneo nemacki inzenjer Hans Ot, koga su partizani prethodnog leta zarobili u Livnu. Iako su nemacki vojni i civilni predstavnici na Balkanu podrzavali tu inicijativu, Hitler je nju odbio i odlucio da nanese smrtni udarac svim pobunjenicima na podrucju bivse Jugoslavije. Izdao je "Direktivu 47" iz koje je usledio tzv. Plan Vajs.

Nemacke komande ispoljavale su vecu elasticnost nego sto je Hitlerova naredba naizgled dopustala. Na vrhuncu operacije Vajs 3 (poznate u partizanskoj mitologiji kao Bitka na Neretvi) trojici visokih partizanskih oficira bio je dopusten dolazak u stab nemacke 717. pesadijske divizije radi pregovora o zameni zarobljenika. Koca Popovic, Milovan Djilas i Vladimir Velebit, prvi pod svojim imenom a druga dvojica pod pseudonimima "Markovic" i "Petrovic", u prvi mah su istupili sa zahtevom da se partizanima prizna status zaracene strane. Potom su partizanski predstavnici izricito saopstili da se ne bore protiv hrvatske drzave, a jos manje protiv Nemaca kao takvih, vec da su im glavni neprijatelji Mihailovicevi cetnici. Prema beleskama pukovnika Fafenrota, nacelnika staba generala Litersa, Titovi opunomoceni izaslanici cak su izjavili da ce se NOV sa oruzjem u ruci suprotstaviti Britancima, ukoliko se ovi iskrcaju u Dalmaciji!

Nemacke komande na terenu su bile veoma zagrejane za ovaj predlog. Medjutim, kada je ministar inostranih poslova Ribentrop obavestio Hitlera o partizanskoj ponudi, on je prekinuo svaku dalju diskusiju cuvenom recenicom "sa pobunjenicima se ne razgovara, njih valja streljati." (Mit Rebellen wird nicht verhandelt, Rebellen werden erschossen.)

Isprva neupoznat sa ovako kategoricnim Hitlerovim stavom, nemacki poslanik u NDH Zigfrid Kase je 17. marta 1943. izvestio da su pregovori sa Titovim predstavnicima otvorili mogucnost da partizani obustave sve borbe protiv Nemaa, Italijana i Hrvata i da se povuku ka Sandzaku da bi se obracunali sa cetnicima. Kase je takodje pomenuo spremnost partizana da prihvate smirivanje situacije u NDH i dodao da Hrvati povoljno gledaju na taj predlog. Ubrzo potom Kase je sa entuzijazmom izvestio Berlin da su - "u kontekstu ranijih izjava partizana" - njihove borbe protiv cetnika u Hercegovini "veoma korisne". (...)

SAMO PROTIV CETNIKA

Opsti prekid vatre sa Nemcima i ustasama, posle koga bi usledio frontalan obracun sa Mihailovicevim cetnicima, bio je strateski cilj partizanskog rukovodstva, odobren od Tita licno. Partizanski plan je u potpunosti odgovarao ciljevima i namerama ustaskog rukovodstva. Tito i njegovi saradnici ocekivali su da Nemci i ustase prihvate prekid vatre da bi se obracunali sa svojim jedinim suparnikom u periodu ratne zavrsnice - Ravnogorskim pokretom djenerala Mihailovica. Nemci su od partizana trazili da kao znak svoje dobre volje odmah obustave napade na kljucnu prugu Beograd-Zagreb, sto bi otvorilo mogucnost daljih pregovora. Ovo je Tito prihvatio: napadi na prugu su istog casa bezuslovno obustavljeni.
Sporazum sa partizanima radi unistenja Mihailovica bio je po volji i ustasama, koji su Titove komuniste smatrali prihvatljivim partnerom.

Zajednicki interes koji su Nemci i ustase imali sa jugoslovenskim komunistima u prolece 1943, bilo je njihovo obostrano neprijateljstvo prema Mihailovicu. Ovo je ulivao velike nade Titu da ce njegovi predlozi biti prihvaceni. :ak i ne cekajuci na ishod pregovora u Zarebu on je izdao naredjenja partizanskim jedinicama da se obustave borbe protiv Nemaca, Italijana i ustasa. Ova uputstva jedinicama na terenu ponovljena su cak i posle povratka Djilasa i Velebita iz Zagreba. U isto vreme, Tito je izdavao naredjenja da se cetnicki oficiri streljaju bez milosti i na licu mesta, a da se i ostali zarobljeni srpski nacionalni borci likvidiraju ukoliko odbiju da se pridruze partizanima.

Moskva je negativno reagovala na signale iz Titovog staba. Vest da se partizani upustaju u nagodbe sa Nemcima dosli su u trenutku kada je Sovjetski Savez bio u punoj meri angazovan na rusenju Mihailoviceve reputacije na Zapadu, na osnovu tvrdnji o njegovom toboznjem kolaboracionizmu. U tom bi trenutku svaki nagovestaj Titovih namera da se nagodi sa Nemcima i ustasama predstavljao veliku smetnju propagandnoj ofanzivi svetskog komunistickog centra. Pun obim Titovih ponuda Nemcima bacio bi u zasenak sve optuzbe na racun Mihailovica, da je kojim slucajem istina izbila na videlo 1943. Medjutim, istina je bila sakrivena u arhivama punih trideset godina po zavrsetku Drugog svetskog rata. (...)

HITLEROVO PISMO MUSOLINIJU

Tek pocetkom maja 1943. Tito je shvatio da Nemci nece promeniti misljenje. On je teska srca uputio naredbu partizanskim jedinicama sirom NDH da obnove akte sabotaze koji su bili obustavljeni krajem marta. (U Titovom naredjenju cetnici su ponovo imenovani kao glavni neprijatelj NOB.) Uprkos razocarenjima, zatisje u borbama sa Nemcima tokom aprila 1943. podgrejalo je Titove nade da ce sporazum sa Nemcima na kraju ipak biti moguc. Njegova opreznost u odnosu na Nemce popustila je srazmerno njegovom zaostravanju borbi sa cetnicima, sto je doprinelo nepripremljenosti i rasulu u partizanskim redovima kada se "peta ofanziva" ("Svarc") srucila na njih sredinom maja 1943.

Duboko zabrinut stanjem na Balkanu, Hitler je uputio licno pismo Musoliniju koje mu je 25. februara 1943. urucio Ribentrop. U njemu se trazila italijanska podrska za nastavak operacije "Vajs". Hitler je ponovo istakao opasnost koju, sa njegovog stanovista, predstavljaju cetnici:
"Ukoliko ne razoruzamo komuniste i cetnike u istoj meri i u potpunosti zavedemo mir u zemlji, onda ce u trenutku invazije izbiti nered, sve veze sa Peloponezom ce biti presecene ili poremecene, ono malo nemackih divizija ce biti angazovano u borbama protiv komunista i cetnika, a italijanske trupe vise nece biti u stanju da zaustave invaziju".

Hitler je znao kakvu su mu opasnost cetnici predstavljali. U Berlinu se smatralo da je Titov gubitak zive sile i teritorije pocetkom 1943. bio tako tezak da se komunisticki vodja nece skoro oporaviti. Stoga je glavna paznja usmerena ka unistenju Mihailovicevih snaga. Izdato je uputstvo komandama u NDH da se pripremi novi napad ("Svarc"), prvenstveno u tom cilju. Premda to Nemcima nije bilo poznato, partizanska glavnina koja se probila preko Neretve usla je u severozapadnu Crnu Goru i severoistocnu Hercegovinu, dakle upravo u krajeve ka kojima je bila uperena ostrica planiranog nemackog napada. Ironija bitke na Sutjesci jeste cinjenica da je nemacka ofanziva imala za cilj unistenje cetnika, a ne partizana.

Da je kojim slucajem Draza Mihailovic 1942. ili 1943. uputio svoje najblize saradnike ranga jednog Dragise Vasica u Zagreb ili Beograd na pregovore sa najvisim nemackim vojnim ili politickim predstavnicima na Balkanu, da im je ponudio primirje izricito radi obracuna sa partizanima, da im je stavise obecao da ce se ravnogorski borci oruzjem suprotstaviti sovjetskoj armiji ako pokusa da predje Dunav, komunisticka propaganda bi o tome decenijama trubila u nedogled i takve bi postupke nesumnjivo iskoristila kao krunski dokaz na sudjenju samom djeneralu Mihailovicu u leto 1946. S obzirom da takve ponude Mihailovica Nemcima nikada nije bilo proces njemu predstavljao je klasicno sudsko ubistvo u boljsevickom stilu.


Nemacki vojnik August Heler sa Ljubickim partizankama i partizanima, u vreme saradnje komunista i nacista 1941. godine
(Iz knjige G. Davidovica i M. Timotijevica "Zatamnjena proslost")



Partizani i Nemci marta 1943. godine