BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Erweiterte Suche
Kontakt
BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Benutzerliste

Willkommen bei BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen.
Ergebnis 1 bis 7 von 7

Pjesme o hajducima i uskocima

Erstellt von Grizzly_Adams, 05.03.2005, 17:35 Uhr · 6 Antworten · 24.105 Aufrufe

  1. #1
    Avatar von Grizzly_Adams

    Registriert seit
    18.07.2004
    Beiträge
    73

    Pjesme o hajducima i uskocima

    Pjesme o hajducima i uskocima

    Viševjekovni period turskog ropstva među Srbima obilježen je poezijom o hajducima i uskocima. To su pjesme srednjih vremena, po podjeli Vuka Karadžića, koje obuhvataju razdoblje od 16. do 18. vijeka. Iako su Turci u tom periodu već odavno bili osvojili srpsku zemlju, njome nisu mogli neometano da vladaju, nego su neprestano bili izloženi napadima ratnika koji se nikad nisu pomirili sa ropskim statusom. Takvi su bili uskoci , koji su iz zapadnih oblasti prešli na austrijsku i mletačku teritoriju, odakle su uskakali među Turke, i hajduci, koji su živjeli na porobljenoj teritoriji i odatle vojevali protiv Turaka.

    piše: Anja Jeftić

    Među srpskim epskim pjesmama zabilježenim u 19. vijeku veliki je broj onih koje su opjevavale period pod vladavinom Turaka. Iako je tada bila u velikoj mjeri smanjena svaka književna i kulturna djelatnost, ove pjesme su bile stvarane u narodu, prenošene s koljena na koljeno i postale su pravi umjetnički izraz istorijskih dešavanja, prelomljenih kroz prizmu narodnog viđenja. Po osnovnoj podjeli srpskih epskih pjesama na cikluse, poslije kosovskog ciklusa pjesama – koji je na najsuptilniji način izrazio tragediju prodora Osmanlija na srpske teritorije – slijedi ciklus pjesama o vlasteli koja je preostala iza Kosova. To su bili Brankovići, Jakšići, Crnojevići i drugi, o kojima je pjesma govorila opjevavajući propast stare države. Osnovne karakteristike ovog ciklusa su: junaštvo, neminovnost nesreće i bezuspješna borba sa daleko jačim zavojevačem; a glavni junaci su: Bolani Dojčin, Kajica Radonja, Oblačić Rade, Zmaj-despot Vuk i drugi. Viševjekovni period turskog ropstva koji je uslijedio , obilježen je poezijom o hajducima i uskocima. To su pjesme srednjih vremena , po podjeli Vuka Karadžića, koje obuhvataju razdoblje od 16. do 18. vijeka. Iako su Turci osvojili srpsku zemlju, njome nisu mogli neometano da vladaju, nego su neprestano bili izloženi napadima ratnika koji se nikad nisu pomirili sa ropskim statusom. Takvi su bili uskoci , koji su iz zapadnih oblasti prešli na austrijsku i mletačku teritoriju i obrazovali odbrambeni zid od Like do mora i od Like do Banata. Kako im samo ime kazuje, oni su uskakali , upadali u krajeve pod turskom vlašću i sprečavali njihovo dalje nadiranje u Evropu. Hajduci su pak bili drugačija vrsta bojovnika, oni su živjeli na porobljenoj teritoriji i odatle vojevali protiv Turaka.

    Hajduci

    Već odavno su ušli u mit i legendu srpski ratnici hajduci, koji su za turskog vremena živjeli u zbjegovima i skriveni u planinama, odakle su napadali Turke i branili narod od zuluma. Što je god vlada turska bolja i čov j ečnija, bilježi Vuk Karadžić, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i zato je među hajducima bivalo kadšto i najpoštenijih ljudi, a u početku vlade turske jamačno ih je bilo i od prve gospode i plemića. A turski zulumi su znali biti surovi do bestijalnosti. Evo šta o tome bilježi jedan zapis s kraja 16. vijeka: U ljuto zimnje vreme (jedne) svlačiše i nage na zemlji bijahu, a druge nage, svezane za opaše konjske, vucijahu. Ovi biše sasečeni, drugi postreljani. I ne beše mesta gde mrtvi ne ležahu: brda, doline, vrtovi, polja, sve beše tada puno mrtvih telesa. A druge odvodiše u tuđu zemlju i rastavljahu. Odvodili su druga od druga, brata od brata, sina od oca, majku od sina. Boreći se protiv ovakvih brutalnosti, hajduci su tako postajali narodna uzdanica i zaštita. Ljeti su oni živjeli po šumama i hranili se kod jataka – ljudi koji su se brinuli o njima i sakrivali ih u svojim kućama ako je bilo potrebno – a zimi su odlazili kod prijatelja, da bi se ponovo na proljeće sastali. U narodu je tako ostala izreka: Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak . Zanimljivo je da su imali i karakterističnu odjeću koju su nosili – čohane plave čakšire (=pantalone), đečerme (=vrsta odjeće bez rukava) i koporane, zelenu ili plavu dolamu (=duga gornja haljina preko koje se paše pojas), kupovni gunj, čarape i opanke. Na glavi su imali fesove ili za njih karakteristične svilene kape, kićanke , a na prsima srebrne toke. Od oružja su nosili jednu dugu pušku, dvije male puške i veliki nož. Turci su se hajducima surovo svetili kada bi ih uhvatili. Ako bi ih uhvatili žive, nabijali bi ih na kolac, a mrtvima bi kidali glave i nosili ih u gradove da ih nabiju na koplja. Ostalo je zabilježeno da su oni hajduci koje bi Turci uhvatili žive , pjevali iz sveg glasa dok bi ih vodili na kolac, i tako pokazivali da ne mare za svoj život. Mnogi od hajduka su imali izuzetno izgrađen životni etos, bili su moralni i duhovni ljudi: Hajduci drže svoj zakon, poste i mole se Bogu kao i ostali ljudi, i kad koga povedu da nabiju na kolac, pa ga Turci ponude da se poturči – da mu oproste život, on psuje Muhameda, dodajući: ''Pa zar poslije neću umrijeti?'' Hajduci se svi drže za velike junake, zato u hajduke slabo smije i otići onaj koji se u se ne može pouzdati.

    Hajdučka epika

    Narodna pjesma naglašava da hajduk može biti jedino onaj čovjek koji je kadar stići i uteći i na strašnu mjestu postojati. Jedan od najpoznatijih narodnih junaka, hajduk Starina Novak, u pjesmi upravo to kaže: Evo ima četr'eset godina, /Romaniju goru obiknuo /bolje, brate, nego moje dvore, /jer ja čuvam druma kroz planinu, /dočekujem Sarajlije mlade, /te otimam i srebro i zlato /i lijepu čohu i kadifu, /odijevam i sebe i društvo, /a kadar sam stići i uteći/ i na strašnu mjestu postajati, /ne bojim se nikoga do Boga. Naravno, narodni pjevač je u velikoj mjeri idealizovao i hajdučki život i njihovu snagu kojom razgone Turke u buljuke , pa i izgled hajduka . Tako i Starina Novak na sebi ima strašno odijelo i kožuh od međeda – na glavi mu je kapa vučetina, /i za kapom krilo od labuda; /oči su mu dvije kupe vina, /trepavice od utine krilo . Osim Starine Novaka , u pjesmama se spominju još: Gruj i ca Novaković, Kostreš Harambaša, Mijat Tomić, Stari Vujadin, Mali Radojica i drugi. Poznat je i lik Ljube-hajduk Vukosave, koja se ne libi da ode osloboditi svoga dragana iz turskih ruku, i tako postaje trajni primjer ženskog junaštva. Stari Vujadin je takođe antologijska ličnost. Njega sa sinovima hvataju Turci i muče ih da bi im odali gdje se krije ostatak njihove družine, a starac je zakleo sinove da ne odaju drugove po bilo koju cijenu. Vujadinu su Turci u Lijevnu prebili noge i ruke, i kad su mu zaprijetili da će mu izvaditi i oči ako ne kaže gdje su hajduci, on je odgovorio: Ne ludujte, Turci Lijevnjani! /Kad ne kazah za te hitre noge, /kojeno su konjma utjecale, /i ne kazah za junačke ruke, /kojeno su koplja prelamale /i na gole sablje udarale, /ja ne kazah za lažljive oči, /koje su me na zlo navodile /gledajući s najviše planine, /gladajući dolje na drumove, /kud prolaze Turci i trgovci. Mnoge od ovih pjesama sadrže i dosta humora i igre u događajima koje opisuju, što je vjerovatno imalo potvrdu u stvarnom životu. Nemali broj puta se hajduci prerušavaju u djevojke da bi postigli neki od svojh ciljeva, ili izvode razne druge domišljate prevare. Na kraju nekih pjesama se nalaze segmenti koji nemaju mnogo veze sa sadržajem, nego predstavljaju opšta mjesta usmene epike. Tako se, recimo, pjesma o poznatom turskom junaku Aliji Đerzelezu i Starini Novaku završavlja riječima: Mili Bože, na svemu ti fala! /Sve u strahu Boga velikoga: /pjanu ti je lako zapivati, /a žalosnoj majci zaplakati, /a još lakše, Bogom pobratime, /iz oblaka kiši udariti! Sve ti vrime za vrimenom prođe, /zeman kule po Kotarim' gradi, /zeman gradi, zeman razgrađuje. /Nek s' okreće kolo naokolo!

    Pjesme o uskocima

    O uskocima je rečeno da su bili ''hajduci naročite vrste''. Oni nisu živjeli u šumama, nego u svojim kućama i samo su povremeno uskakali na tursku teritoriju, često da bi uzeli ratni plijen u oružju, odjeći, hrani i stoci. Njihovi odredi su bili brojniji i opremljeniji nego hajdučki, sa više konja i oružja. Kako je zabilježeno, oružje su odlagali samo kad su išli u crkvu, dok su spavali i brijali se. Među najpoznatijim uskocima bili su senjski i kotarski, a od uskoka u narodnoj pjesmi sreću se: istorijske ličnosti Senjanin Tadija, Stojan Janković, Ivo Senjanin i neistorijske Vuk Anđelić i Komnen Barjaktar. Jedna od poznatijih pjesama uskočkog ciklusa je Ropstvo Janković Stojana . Stojana i njegovog brata otimaju Turci, a kod kuće im ostaju tek dovedene nevjeste. Oni se vraćaju nakon devet godina iz Stambola i nadomak kuće Stojan zatiče svoju majku kako plače i kosom s glave veže vinograd – što je čest motiv u pjesmama i simboliše veliku majčinsku ljubav. Stigavši u dom, Stojan zatiče tamo svatove svoje nevjeste, koja se udaje nakon što ga je čekala devet godina. Ali objavivši se njima, on daje svoju sestru svatovima, a svoju ženu ostavlja sebi. Velika majčinska ljubav je česta u srpskim pjesmama, pa se tako i ova pjesma završava njome zapečaćena– Stojanovoj majci je srce prepuklo kad ga je prepoznala: Kad ugleda ostarila majka, /kad ugleda svog Stojana sina, /mrtva majka na zemljicu pade. /Lepo Stojan opravio majku, /kako carski valja i trebuje.

  2. #2
    Avatar von Grizzly_Adams

    Registriert seit
    18.07.2004
    Beiträge
    73
    Ana Jovanović



    Hajduci – srpski heroji i junaci



    Škola je institucija obrazovnog i vaspitnog karaktera. Ona svojim programom treba da detetu pokaže pravilan sistem društvene i kulturne vrednosti, kako bi što bolje uticala na njegovu buduću socijalizaciju. Međutim postavlja se pitanje da li je to i njen inters. To ćemo videti na primeru hajduka - junaka koji je veoma zastupljen ne samo u obrazovanju već i samom društvu.

    Reč hajduk je arapsko-turskog porekla i znači razbojnik, lupež, kradljivac. Najraniji podaci o hajducima su nam predstavljeni u Žitiju despota Stefana Lazarevića. Tu se govori o razbojniku koji je plemenitog porekla, veoma hrabar, koji stoluje u gorama i četuje kao hajduk. U XVI i XVII veku strani putopisci koji prolaze kroz Srbiju pišu o nesigurnim putevima, utvrđenjima podignutim pored puta radi odbrane od hajduka (palanke) i o razvijenom sistemu pograničnih straža, sastavljenih od lokalnog hrišćanskog stanovništva. Sa slabljenjem turske države u XVII veku povećavaju se zulumi, dažbine i nameti i sve više imamo podataka o hajducima. Beleške putopisaca nam svedoče o veoma okrutnim kaznama za hajduke. Ta kazna je uvek smrtna. Turci hajduke nabijaju na kolac, kače o čengele (gvozdene kuke) ili ih vešaju. Njihova trupla se postavljaju pored važnih saobraćajnica, a sa njihovim glavama se kite bedemi palanaka po Srbiji. Povećanje carskih prihoda naročito je bilo veliko posle ubistva paše Hadži-Mustafe (1801.god.) i dolaskom dahija na vlast u beogradskom pašaluku. Ovo pogoršanje je dovelo do toga da Srbi u velikoj meri odlaze u hajduke. Vuk Stefanović Karadžić piše da se dolaskom dahija u beogradski pašaluk povećao broj hajduka. U pograničnim krajevima pored Save i Dunava su se uz hajduke ili sa njima pojavljivale razbojničke družine koje su bile sastavljene od Srba sa obeju strana reka. Ove družine su zbog svojih pljačkaških pohoda bili proterivani od strane Turaka i Austrijanaca. Pretpostavlja se da su se hajdučke čete pojavljivale češće u Turskoj, a razbojničke u Austriji (Srem, Banat i Bačka). Postoji podatak da su hajduci povremeno ugrožavali puteve, a tokom 1803.god. kada je vladala glad napadali su i lađe natovarene hranom.

    Beleške o hajducima su sačuvane i u usmenim predanjima, koje je Vuk Stefanović Karadžić sakupio. Epsko pripovedanje o hajduku počinje njegovim odlaskom u goru pa do izvršenja njegovog podviga. U samoj pesmi se ne insistira na junakovom poreklu, već narodni pevač želi da prikaže uzroke hajdukovog odmetanja, koji su najčešće nacionalnog karaktera, ali se pojavljuju i klasno-socijalni razlozi (Starina Novak odlazi u hajduke zbog nameta koji nameće ,,prokleta'' Jerina prilikom zidanja Smedereva). Hajdučka pesma nikada ne teži da pripoveda o celokupnoj biografiji hajduka. Najbolji junak nije onaj koji je najhrabriji, već onaj koji je dostojan časti i odgovornosti da predvodi hajdučku družinu, a to je najiskusniji i najstariji hajduk. Najčešće teme koje se javljaju su: o sinu koji odmenjuje starog oca na megdanu, nevernom pobratimu (kumu, jataku), izbavljenju hajduka iz tamnice, nevernoj ženi, otmici devojke i hajdučkom megdanu. Sama epska pesma ima nekoliko varijanti. U starijim izvorima se peva o hajducima koji napadaju bez predomišljanja i pokajanja i tu su događaji bliži istorijskoj stvarnosti i realnom životu. Motivi koji se uglavnom tada susreću su vezani za deobu družine, sukob oko plena, izdajstvo među prijateljima, a imamo i primere saradnje hrišćanskih sa muslimanskim četama. Pozniji tekstovi su nastali neposredno pre izbijanja Prvog srpskog ustanka. Tada u narodu dolazi do buđenja nacionalne svesti. Pesme koje nastaju u tom periodu ističu veliko junaštvo i borbenost hajduka i njihovi postupci se opravdavaju. Naime oni su ti čije junaštvo surovo uništava Turke i koji hrabro podnose najstrašnije fizičke muke. Kao primer navešćemo deo iz pesme Mali Radojica:

    ,,I uzeše dvadest klinaca,

    Udaraju pod noktove Radu;

    I tu Rade tvrda srca bio,

    Ni se miče, ni dušicom diše.''

    Najčešće poruke tih pesama su da se junaštvom i stradanjem stiču čast, ugled, ,,večna slava'' i ,,blistave pobede''. Pesme imaju epske motive i njima dominira antiturski motiv.

    Sami hajduci su najčeše stvaraoci hajdučke epske poezije. Oni su ih zajedno sa pevačima, putnicima i guslarima raznosili po narodu. Pesme su se prenosile generacijama usmenim putem, sve dok ih Vuk Stefanović Karadžić nije zapisao i svrstao u tematsku grupu ,,pjesme junačke srednjeg vremena''. Sa stvaranjem škola i obrazovnog sistema ove pesme ulaze u sastavni deo gradiva predviđen za edukaciju mladih. Međutim čitajući udžbenike koje naše škole koriste za obrazovanje stiče se utisak da je naš narod bezgrešan, da su naše borbe pravdane, veliča se stradanje naroda, stvara se osećanje neprekidne ugroženosti i potencira se na tome da je pogibija za domovinu velika čast. U udžbenicima za niže razrede nalazi se veliki broj tekstova koji opisuju nasilje, korumpciju, pljačku i teror Turaka nad Srbima, ali i otpor ,,ugnjetavanog'' naroda. Hajduci su u tim tekstovima predstavljeni kao slobodoljubivi, borbeni, časni i pravedni junaci koji su voljni da svoj život žrtvuju u ime viših ciljeva. Oni četuju od Đurđevdana do Mitrovdana (od 6.maja do 8. novembra), a zatim silaze sa gore i zimuju kod svojih jataka. Bore se protiv turskih zulumćara tako što ih presreću na drumovima, otimaju im harač i oslobađaju roblje. U knjizi za poznavanje prirode i društva za III razred osnovne škole se veoma slikovito prikazuje njihova hrabrost: ,,Hajduci se svi drže za velike junake, zato u hajduke slabo smije poći onaj, koji se ne može pouzdati. Kad koga uhvate i povedu da ga nabiju na kolac, on ponajviše pjeva iz glasa, pokazujući da ne mari za život''. Njihov život postaje mit, a njihova hrabrost obrazac kako treba živeti. Hajdučka sreća je deviza kojom se obeležava junaštvo. Hajduk može biti onaj koji je ,,kadar stići i uteći / i na strašnom mestu postojati'' i koji se ne boji ,,nikoga do Boga''. Oni poseduju osobine kao što su junaštvo, prkos, gordost, a smelo preziru neodlučnost, sebičnost, izdaju i kukavičluk. Nacionalna prošlost se prikazuje kao borba protiv tuđih osvajanja. Strani narodi, prvenstveno Turci se pominju kao osvajači, a naši razlozi zbog kojih se sukobimo sa njma su ,,borba naroda za slobodu'' i želja da se ,,svrgne vlast zavojevača''. To je jedan od najčešćih načina da se formira ideja o srpskoj naciji kao žrtvi i da se stvore mitovi o ,,odabranom'' i ,,božanski predodređenom'', narodu. Tako se junaštva hajduka nad Turcima pretvaraju u normu koja i danas određuje naše odnose sa tim narodom. Teme kao što su žrtve, patnje, masovna stradanja, junačke pogibije i ,,blistave pobede'' su sastavni deo patriotskog elementa koji dominira udžbenicima. Pojam slobode je sveden na odbranu od istrebljenja. Međutim hajdučke pesme koje se pojavljuju u udžbenicima za III i IV razred osnovne škole nisu ni malo prikladne za uzrast dece kojoj su namenjene. Naime predstavljene su one pesme koje govore o hajdučkim megdanima, oružjima koji su koristili ili o mukama kojima su Turci izlagali hajduke. Navešćemo jedan odlomak iz pesme Stari Vujadin kao primer:

    ,,O sinovi moji sokolovi!

    Vidite li prokleto Lijevno

    Đe u njemu bjeli se kula?

    Onđe će nas biti i mučiti,

    Prebijati i noge i ruke,

    I vaditi naše oči čarne.''

    U ovoj pesmi se naročito naglašava hajdukovo junaštvo i njegova odlučnost da i pred najtežim mukama ne izda svoje prijatelje. Međutim ovakvu poruku dete od devet godina ne može da shvati, ali zato sadržaj koji ono shvata doslovno može može veoma emotivno i traumatično da deluje na njega. Čitajući tekstove sličnih tematika mladi se više vezuju za prošlost nego za sadašnjost i budućnost i dolazi do podređivanja ličnog interesa zarad opšteg.

    Udžbenici za osnovnu školu emotivno i saznajno usmeravaju i nameću poruke da se prošlošću treba ponositi i veličati je i da i mi čuvamo našu zemlju od osvajača i ako to bude potrebno budemo spremni da kao i naši preci smelo i hrabro dajemo život za nju. Ovakvi tekstovi vaspitaju mlade u duhu patriotizma i ljubavi prema otadžbini dok je poruka kosmopolitizma zanemarena i svedena na minimum.





    Ana Jovanović

  3. #3
    Avatar von Grizzly_Adams

    Registriert seit
    18.07.2004
    Beiträge
    73
    Teferič u Čelebiću:
    Hajduci, jataci i uskoci

    Najnovija galama dignuta oko aktivnosti SFOR-a po Bosni samo je obnovila osnovnu dilemu: da li je velikim silama zaista stalo da veselog Radovana Karaőića uhvate? Sve ovo prometanje, patroliranje, opkoljavanje, uskakanje i pretraživanje ne deluje ozbiljno; više je nalik na ritualno vojničko zabušavanje – evo, radimo, zar ne vidite da radimo

    Sve je počelo onog tamo vikenda, kada su se u ranu zoru razvile jedinice SFOR-a i zatvorile onaj ćošak istočne Bosne koji zalazi u Crnu Goru južno od Foče, kraj dozlaboga zabit, šumovit i brdovit. Jedino važnije naseljeno mesto tamo jeste Čelebić, istočnobosanska kasaba iz najgorih snova Ive Andrića. SFOR se ponašao kao na vežbi, što je verovatno cela stvar i bila: odsekli su struju i telefone, ometali radio-veze i koordinirano krenuli da pretresaju Čelebić i okolinu, tražeći Radovana Karaőića. Išlo se spektakularno, uz mnogo buke, otvaranja vrata nogom i povremeno eksplozivom; kao u filmu. Pred zabezeknutim stanovništvom šepurila se reprezentacija NATO-a: oklopna vozila, natovarena pešadija s puškama na gotovs, najsavremenija tehnika, helikopteri nad glavama i ostale budalaštine. Spektakl je trajao celo prepodne, da bi se SFOR povukao oko 13 sati, taman na vreme da stigne na ručak. Jedini rezultat bio je zaplena izvesne količine oružja i minsko-eksplozivnih sredstava iz tri skrivena skladišta u tom kraju; ništa spektakularno jer je takvih zaplena (a i većih) bilo i ranije, svako malo. Radovana Karaőića niti su našli niti mu trag namirisali. Mora biti da nije ni bio u blizini. Sutradan su ponovili ceo cirkus u manjem obimu i opet stigli na ručak – bez ikakvih rezultata.

    Naravno da se – u nedostatku boljeg i zbog suđenja Miloševiću koje je tek počelo – kompletna medijska scena raskokodakala onoliko; rekao bi čovek da im je Radovan "iz ruka pobjega"... I lokalno stanovništvo setilo se onda Radovana: "Sve do smrti i sudnjega dana/Mi ne damo našeg Radovana!" kažu leci deljeni i lepljeni po Foči i drugim mestima. Guslari su opet dobili temu, posle antologijskih stihova iz 1993: "Radovane, čovječe od gvožđa/ Srpski voždu poslije Karađorđa/ Odbrani nam slobodu i vjeru/ Na studenom Ženevskom jezeru". Nije falio ni Zapad: u "Hamburger Abendblattu" (nisu baš neke poznate novine) izašla je par dana kasnije priča o tome kako je, eto, Francuz opet izdao, a to iz navodno britanskog izvora, kome je, mora biti prekipelo pa nije više mogao da ćuti. K'o biva baš u to subotnje jutro neki je francuski oficir iz NATO-a telefonirao svom jaranu, oficiru policije RS u Foči da ga pita kako je i je li primetio da šta se radi; ovaj je rekao da je primetio i pitao – a zašto? Francuz mu je onda, kao, rekao da zna on zašto, sve onako, značajno, kao onaj "Kum" sa RTS-a kad telefonira onom pijanom Milanu Brezaku u MUP-u Hrvatske, ako se sećate, sa sve namigivanjem. SFOR i NATO su onda najavili istragu, a Francuzi su sa indignacijom demantovali. Celu priču dosolili su uvek spremni teoretičari zavere: Francuzima – vele oni – hvatanje Radovana Karaőića nikako ne bi prijalo jer da bi on onda ispričao kako je zapravo uradio Srebrenicu uz pomoć generala Žanvijea i Jasušija Akašija, a na bazi tajnog sporazuma; a možda i neke druge, još gore, stvari o kojima se samo nagađati može. Uverenje da su Francuzi potajno nastrojeni prosrpski i dalje je jako među nekima na Zapadu.

    Prava pitanja u vezi s ovom operacijom, međutim, sasvim su druge prirode. Bilo bi zanimljivo saznati šta su o celoj toj priči mislili oficiri angažovani u njoj, za šta su šanse male: ne smatra se bez neke da je moral trupa najveća vojna tajna... Nije, naime, trebalo da misteriozni francuski oficiri u ranu zoru bude svoje fočanske jarane i tako spasavaju Radovana. Ta količina ljudstva, vozila, helikoptera i ostale tehnike ne pokreće se ni lako ni brzo, čak ni u najsavremenijim armijama. Neki izvori "Vremena" kažu da se tri dana ranije znalo da se nešto sprema – zbog pokreta trupa i tehnike. Teško da su učesnici operacije krenuli sa iskrenom verom da će Karaőića tako uhvatiti; bio je to više lov hajkanjem, pa šta natrči. A vojska svakako mora da vežba, pa zašto ne i ovako; možda nešto i ispadne iz toga... Osim toga, izgleda da su se SFOR-u već na glavu popeli političari i mediji koji insistiraju na hvatanju Karaőića i Mladića, pa je trebalo nešto učiniti.

    Sa određenom izvesnošću dade se pretpostaviti da je SFOR imao izvesne indikacije da je teren oko Čelebića interesantan. Takve indikacije rezultat su obaveštajnog rada, vazdušnog i elektronskog izviđanja. Neke pojačane aktivnosti oko tog Čelebića mora da je bilo: veća učestalost radio i telefonskog saobraćaja, na primer; sumnjiva kretanja na terenu. Okolnost da su tajna skladišta oružja pronađena tako brzo (za jedno prepodne) upućuje u tom pravcu. Nešto se, dakle, dešavalo što je moglo upućivati da je Karaőić tu, ali nije nužno moralo; vredelo je provere. Uostalom, kad već tolika vojska sedi u Bosni, zašto ne bi povremeno nešto radila? Osim toga, taj kraj zanimljiv je iz više razloga: nenaseljen je i blizu je Žabljačke visoravni, za koju se veruje da je Karaőiću blizak i pouzdan teren. Isto je i sa severnom Crnom Gorom (Vasojevići), koja je naklonjena i Karaőiću i SNP-u. Nikšić, gde živi Jovanka, Radovanova majka, takođe je blizu.

    Sva ova razmatranja, međutim, imaju nekog značaja jedino ako se zna za koji se oblik skrivanja odlučio Radovan Karaőić. Postoje dva pristupa skrivanju, grubo rečeno: u prostranstvu ili u kamuflaži. Na primer: čovek može da se odluči da nestane u šumi i planini; ili može da se odluči da se utopi u okolinu gde se neće videti. Ovaj drugi pristup je ono što se zove metod Edgara Alena Poa: knjiga se najbolje skriva među knjige, komad šljunka na žalu, a čovek među mnogo ljudi. Zanimljiva razrada tog metoda može se naći u knjizi (i filmu) Šest dana Kondora. U slučaju Radovana Karaőića može se očekivati kombinacija ta dva metoda. Karaőićeva karijera begunca ima svoju istoriju i razvoj: jedna je stvar štititi se jakim i brojnim obezbeđenjem koje deluje preventivno na protivnika nesklonog gubicima, a druga je štititi se sakrivanjem od protivnika koji se, izgleda, rešio da ga uhvati – pa makar platio cenu. U ovom drugom slučaju – koji je, čini se – sada nastupio, velika pratnja je samo opterećenje. Po mišljenju ljudi koji se u to razumeju, Karaőiću bi najbolje bilo da svoje obezbeđenje podeli na podjednake grupe i raspe ih po Bosni, Crnoj Gori i Srbiji sa uputstvima da se ponašaju taktički isto kao da je on s njima; nešto nalik na taktiku uličnog umetnika sa tri kutije od šibica. Tako će protivnika razvući, ali i lišiti mogućnosti da stvar obavi iz jednog udarca: ili-ili. Ako protivnik podigne jednu kutiju ispod koje nema ničega, Karaőićevo obezbeđenje biće u prednosti izvukavši zaključke iz načina i okolnosti tog pokušaja. Dosadašnja taktika skretanja pažnje i bacanja mamaca bila je uspešna: puštanje dezinformacija uvek zamara i frustrira protivnika.

    Može se takođe pretpostaviti i da je NATO svega toga svestan. Operacije kao ova oko Čelebića dižu tenziju i nameću matricu ponašanja: ako su sada tako uradili, verovatno će i ubuduće tako raditi. Može se osnovano pretpostaviti da će se ova igra zakomplikovati uzajamnim podvalama, lažnim tragovima i diverzijama. Elementarna logika, međutim, kaže da ovakve operacije, kao ova oko Čelebića, nemaju velike šanse za uspeh iz jednostavnog razloga: suviše učesnika, nezgrapnost i sporost. Ono čega bi Radovan Karaőić trebalo da se plaši je nešto drugo: manji timovi najsposobnijih i najupornijih stručnjaka koji bi po obaveštajnim podacima radili iz potpune tajnosti i kamuflaže, noću i tiho, sve dok se ne uvere da je cilj pravi i da mogu vatrom da pribiju obezbeđenje za zemlju dok ne stigne pojačanje helikopterskim desantom većih razmera.

    Miloš Vasić
    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=309308

  4. #4
    jugo-jebe-dugo
    Brate,odakle si ti sa balkana? pitam posto vidim da pises pjesmu. jel si iz Bosne(RS) ili Krajine?

  5. #5
    Avatar von Grizzly_Adams

    Registriert seit
    18.07.2004
    Beiträge
    73
    Biografija: Radovan Karadžić haški optuženik

    Radovan Karadžić je rođen 19. juna 1945. u durmitorskom selu Petnica, kod Nikšića, u "čuvenoj hajdučkoj i guslarskoj porodici", u kojoj se napajao kosovskim mitom kao "idealnim modelom za praktičan život i ponašanje". Otac Vuko bio je zanatlija, obućar i krojač, i guslar, svirao na dvojnicama i tiple. Karadžići su poreklom sa Kosova, potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima i pod Durmitorom. Po nacionalnosti je Srbin pravoslavac, slavi Svetog Arhangela Mihaila. Osnovnu školu završio je u Nikšiću. Sa 15 godina došao u Sarajevo i upisao medicinsku školu, pa medicinski fakultet (specijalizovao je neuropsihijatriju) u Sarajevu. Deo školovanja proveo i u SAD. Radio u državnoj bolnici u Sarajevu. Oženjen je Ljiljanom Zelen-Karadžić, imaju Sonju i Sašu. Pisao je pesme (1966. napisao prvu knjigu).

    Godine 1987. proveo je 11 meseci u zatvoru, optužen je zbog pronevere, ali je iz zatvora pušten kao nevino osumnjičen jer nije dokazano da je državnim novcem pravio vikendicu na Palama. Smatraju ga izuzetno strpljivim i staloženim, slatkorečiv je i vešt pregovarač.

    Latio se politike godine 1989. kada je izabran za predsednika SDS-a jer to viđeniji nisu hteli. Pre rata psihijatar (stručnjak za depresije), u vreme rata vođa bosanskih Srba, predsednik Republike Srpske od 12. maja 1992. godine do 30. juna 1996. godine, kada je pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice i predsednika Srbije Slobodana Miloševića demisionirao i predsednička ovlašćenja preneo na potpredsednicu RS Biljanu Plavšić.

    Prema haškoj optužnici odgovoran je za to što su "između aprila 1992. i jula 1995, snage Vojske RS napadale gradove i sela Bosne i Hercegovine, pljačkajući, uništavajući ili razarajući muslimanske ili katoličke vjerske objekte, te muslimanske i hrvatske domove i poslovne objekte, za to što su tokom rata bosanski Muslimani i Hrvati prikupljani i internirani u zatočeničke logore (Omarska, Keraterm, Trnopolje).

    Posle rata sve se okrenulo protiv njega. Postao je balast koga bi se svi najradije odrekli. Protiv njega je 24. jula 1995. godine podignuta optužnica Haškog tribunala i sada ga traže lovci na ucenjene glave. Na kraju 2001. godine, njegova glava je prema američkoj poternici vredela pet miliona dolara.

    Do sada su čuvari novog svetskog poretka pokušavali desetak puta da uhvate Radovana Karadžića. Jednom su mu nudili da se preda, pod uslovima koje sam postavi.

    Radovan Karadžić je, otkako se poslednji put pojavio u javnosti 19. jula 1996, prema raznim medijima, viđan: pred specijalnim bunkerom u Han Pijesku, u Beogradu, u Crnoj Gori kod familije, u srpskim manastirima na Svetoj gori, u Grčkoj, Rusiji, Češkoj... Jedino ga nisu videli u Hagu.

    Dokumentacioni centar "Vreme"

  6. #6
    Avatar von Grizzly_Adams

    Registriert seit
    18.07.2004
    Beiträge
    73

  7. #7
    Avatar von Grizzly_Adams

    Registriert seit
    18.07.2004
    Beiträge
    73
    Zaboravljene srpske vojvode :
    Četništvo je nastalo u borbama sa Turcima, zatim sa Bugarima, Šiptarima i Austrijancima

    SAKUPI SE JEDNA ČETA MALA

    piše:
    Mr Simo
    Živković

    Četništvo ima duboke tradicije kod Srba i nastalo je u borbi protiv Turaka. Svaka pesma koja počinje stihom: " "Sakupi se jedna četa mala"... je četnička. I hajdučke i uskočke pesme su četničke.Titoizam zamenjuje reč "četnik" bugarskom rečju "komita". Četništvo je svoju oštricu okrenulo kako gde: u Hercegovini protiv Turaka, u Makedoniji protiv Turaka, turkofilskih Šiptara i bugarskih četnika VMRO. Tako je bilo i u Balkanskim ratovima 1912/13. godine, dok je u Prvom svetskom ratu sa kojim ćemo završiti naše pričanje, četništvo okrenuto protiv Austrije. Većina četnika, čije ćemo portrete doneti, slavno su izginuli, mnogi su živi izgoreli. U četničko-partizanske međusobice u Drugom svetskom ratu nećemo ulaziti, jer srpske međusobice bacamo kroz prozor

    Jovan Stojković, vojvoda Babunski:
    Borba za desnu obalu Vardara

    Rođen kao Jovan Stojković, nadimak je dobio po planini Babuni, u Makedoniji. Živeo je 42 leta (1878-1920). Počeo je da ide u školu tek u desetoj godini, zatim ga je otac odveo u Veles, koji je bio bugarska tvrđava u Makedoniji. Učio je nešto bugarske škole. Završio je četiri razreda.


    Vojvoda Babunski (Jovan Stojković):
    Turci su od njega tražili dozvolu da obiđu svoja imanja
    na desnoj obali Vardara

    Došao je u Beograd, u gimnaziju i učio godinu dana, pa prešao u bogfoslovsko-učiteljsku školu, otvorenu za Srbe iz Turske. Zatim je opet nešto učio u Valjevu, tamo završio nižu gimnaziju, pa učiteljsku školu u Nišu i Beogradu. Postao je srpski učitelj u Tetovu (zapadna Makedonija je i danas etnički srpska, ukoliko je slovenska, kao što je istočna Makedonija i danas etnički bugarska). Protiv vojvode Ba-bunskog odmah se digla VMRO. Imao je više sukoba sa njima i zajedno sa vojvodama Gligorom Sokolovićem iz okoline Prilepa, Trenkom Tujanovićem, Josifom i Mihailom iz Broda, Dolgačem, Vasilijem Trbićem i Cenom Markovićem očistio je desnu obalu Vardara od bugar-skih četa ili VMRO-a. Treba znati da su ove borbe bile strašne, na nož. Da je godišnje ginulo u Makedoniji po dve hiljade srpskih, bugarskih ili grčkih četnika. (Bugarski čet-nici su isto tako bili veliki junaci).


    Četničke jedinice organizovala je Narodna odbrana. U njenim pravilima, u članu 29 pisalo je jednostavno: "Ko izda, kazniće se smrću": Prvu srpsku četu formirali su dr Gođevac, Vasa Jovanović i Luka Ćelović

    Kada je 1908. godine u Turskoj izvršen prevrat i kada su došli na vlast Mladoturci, proglasili Ustav i opšte pomi-renje, vojvoda Babunski je neko vreme prekinuo četovanje. Međutim, balkanski čir se nije mogao lečiti frazama. Mlado-turci su uhapsili vojvodu Babu-nskog ali je uspeo da pobegne u Srbiju, odakle je 1912. na čelu srpske vojske sastavljene od elitnih četnika prošao Bal-kanski rat od Kumanova do Bi-tolja. Isto tako se istakao i na Solunskom frontu i dobio najviša srpska i francuska voj-na odlikovanja. Umro je u Velesu gde mu je između dva svetska rata podignut spomenik.

    Birčanin-Trifunović Ilija: Rana na sivoj steni

    Rođen je u Topoli 1877. Već 1906. godine otišao je sa vojvodom Petkom, u Makedoniju i četovao po Skopskoj crnoj gori, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do Balkanskih ratova (1912/13). Prošao je sve ratove od 1912-1918. Ujesen 1916. na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja je morala da bude amputirana.

    Ubistvo Smail-age Čengića 1840, na Mljetičku (Drobnjak)

    Ovo je najveći uspeh hercegovačkih četnika. Porodica Čengić je vladala Gackom, Pivom i Drobnjakom, krajem 18. i početkom 19. veka. Sma-il-aga je bio junak i u borbi na Grahovcu 1836. predvodio je tursku konjicu. Tu su isečeni Grahovljani i Starocrno-gorci u Čelinskom poto-ku. Turci su posekli 70 srpskih glava, između ostalih, rođenog brata vladike Rada, Joka ili Jovana i još nekoliko Petrovića. Ova pobeda je još više raznela Smail-aginu slavu, ali njegova samrtna godina je 1840. kada je došao u Drobnjak da kupi harač. Pre toga drobnjački prvaci, njih 12, na tajnom sastanku u manastiru Podmalinskom, po jednima, ili u kuli Čupića na Dobrijem Selima, po drugima, dogovorili su se da ga ubiju. Ovo su saopštili Cetinju u pismu NJegošu koje je poneo Mušo Cerović. Isto tako Drobnjaci su pozvali u pomoć Moračane. Vladika Rade se obradovao i obećao Drobnjacima pomoć u vojsci i oružju. Vladika Rade je tražio od moračkog prvaka, vojvode Mine Radovića da pomogne Drobnjacima da smaknu Čengića.

    Čengić je krenuo sa 500 ljudi iz Lipika u Drobnjake. Vojska mu je bila uglavnom na konjima i imao je nešto sluga pored sebe. Usput je činio uobičajena nasilja, dok su Drobnjaci gledali da ga namame blizu Mljetička gde su živeli njihovi uskoci i gde su bili Moračani. Čengić je pristao da dođe na Mljetičak u pratnji ondašnjih čuvenih turskih junaka: Ahmeta Bauka, Eleza Đečevića i Odža Mušovića iz Nikšića, koji je tada bio turska varoš. A od Drobnjaka, tu su bili knez Hamza, vojvoda Šujo Karadžić i Filip Žugić. Novica Cerović, jedan od glavnih zaverenika, otišao je da skupi uskoke i Moračane. Čengić se bojao Drobnjaka, pa je sa Ahmetom Baukom, knezom Hamzom i vojvodom Šujom, ljudima kojima je verovao, određivao straže. Oko šatora bila su tri Srbina, odlične nišandžije, sa naređenjem da ubiju Čengića čim se pojavi Novica Cerović sa usko-cima i Moračanima. Napad je počeo u jedan sat posle ponoći 23. septembra po starom kalendaru. Turci uplašeni, a Čengić je vikao tražeći konja: "Brnjaša mi!" Pao je pogođen iz puške, Drobnjaci i Moračani su posekli Turke - 81 tursku glavu. Turske glave su odnesene u Tušinu i Moraču, a Čengićevu glavu od-neli su na Cetinje vladici Mirko Aleksić, Novica Cero-vić i još nekoliko uskoka. Događaj je opevan u srpskim pesmama.

    Čengić je bio srednjeg rasta, širokih prsiju i leđa, crven u licu i pegav. Imao je crvenu kosu i bradu koju je okruglo šišao, oštar pogled i, što je čudno za Turčina, samo jednu ženu i sa njom sedmoricu sinova od kojih su najznatniji Mehmed-beg i Derviš-beg ili Ded-aga, kasnije paša. NJegoš je pisao da je Smail-aga imao veći autoritet u tim krajevima od svih drugih paša i vezira.

    Luka Ćelović - četnički finansijer

    Rođen je 1854. godine u Trebinju. Učio je nešto malo škole u Trebinju, Banjaluci i Brčkom. Došao je u Beograd sa 18 godina gde je šegrtovao i učio se radu i sticanju. Vratio se u rodnu Hercegovinu 1875. da bi učestvovao u tamošnjem ustanku protiv Turaka. Iduće godine učestvovao je u Srpsko-turskom ratu, a posle ratovanja okrenuo se trgovini i sticanju. Jedva pismen i samouk, on je od Beogradske Zadruge, napravio banku i preduzeće prvoga reda. Po nečemu je ličio na Cincarina, škrt prema sebi, nije žalio novac za srpske nacionalne ciljeve. NJegovim novcem slati su četnici iz Srbije u Makedoniju. Bugari su to primetili i osudili ga na smrt, ali atentatori nisu uspeli da se probiju do Beograda.

    Godine 1903, zajedno sa dr Miloradom Gođevcem i generalom Jovanom Atanackovićem, formirao je središnji četnički odbor za oslobađanje Stare Srbije i Makedonije od Turaka. Sam dr Gođevac priznaje da od celog ovog posla ne bi bilo ništa, da Luka Ćelović nije davao godišnje za opremanje četa 40 do 50 hiljada dinara. (Setimo se da je tadašnji srpski dinar imao zlatnu podlogu, a koliko je dinar bio skup svedoči indirektno i Stevan Sremac, koji na jednom mestu beleži da je za noćnu sedeljku elite srpskih pisaca u beogradskoj kafani "Dardaneli" bilo dovoljno 30 dinara).

    Ćelović je ostavio iza sebe srpskom narodu, odnosno Univerzitetu 50 miliona dinara i divnu palatu u centru Beograda.

    Jovan Dolgač - hapšen od svojih, ubijen od Bugara

    Izvori ga opisuju kao pobunjenog roba koji je svoju mržnju prema Turcima preneo na sve muslimane. U četnike je otišao sa preko 45 godina. Jedino je slušao vojvodu Gligora Soko-lovića. "On je bio jedini autoritet pred kojim se Striko Dolgač klanjao." Kada je počeo Prvi balkanski rat u četnike se javio jedan Srbomusliman iz Bosne. To Doglaču nikako nije ulazilo u glavu, da neko bude musliman i Srbin. Navaljivao je da ubije ovog mladića, koji je za njega bio Turčin. Zbog ovog i sličnih postupaka i pored velikih zasluga, hapšen je od naših vlasti. Ubili su ga bugarski četnici u jesen 1915. u rodnom selu Dolgajec. (Kičevo)

    Džervinac - Mihailo Ristić, major i vođa četničkih četa

    Značajan je zbog toga što je u majskoj zaveri protiv poslednjeg Obrenovića, Aleksandra, lično ubio iz pištolja, kralja i kraljicu Dragu. Umro je 1915. u Africi blizu Bizerte. Koreni iz jednog sela blizu Svrljiga.

    Jovan Grković - Gapon: monah s puškom

    Rođen je u Prizrenu. Završio je život u 33. godini u Kumanovu. Neobičan život za jednog četnika: Učio je prizrensku bogosloviju, zamonašio se, otišao u Hilandar gde se sukobio sa grčkim i bugarskim kaluđerima i nije mogao da ostane u Svetoj Gori. Jedva se vratio u rodni kraj i postao četnik što je bio do svoje smrti. Poginuo je u borbi pred Kumanovom 1912. Dobio je ime Gapon po jednom kontroverznom ruskom političaru sa početka ovoga veka.

    Garda Spasa, četnički vojvoda iz jednog sela blizu Prilepa


    Spasa Garda Pavlović,
    četnički vojvoda, oslobodilac Prilepa

    Majstor je za tajne poverljive stvari. Putovođa je prvih četa iz Srbije u Makedoniju. Učestvovao je u svim glavnim borbama na levoj obali Vardara. Tamo je lomio bugarsku tajnu organizaciju i rušio tursku upravu. U Prvom balkanskom ratu on je, zajedno sa vojvodom Vukom, u prvim redovima srpske vojske. Ranjavan je ali nije hteo da ide u previjalište. Na čelu svoje čete ušao je u Prilep i tamo poginuo krajem 1912. Sahranjen je u Prilepu.

    Milorad Gođevac, lekar i četnički ideolog

    Rođen je u Valjevu, gimnaziju je završio u Beogradu a medicinu u Beču. Službovao je u Knjaževcu i Beogradu. Došao je u dodir sa Starosrbijancima i Makedoncima i video da im nema spasa, već da krenu onim putem kojim su Bugari ranije pošli: slanje četa u Makedoniju. Već 1904. pošla je prva četa iz Beograda pod vođstvom vojvode Anđelka. Iz-ginula je. To je izazvalo mi-rotvorsku bunu u Beogradu. Beo-gradska štampa je napala doktora Gođevca i drugove da šalju ljude na klanicu, ali pošto je život pod Turcima bio nesnosan, četnički pokret je te is-te godine, stao na noge i čete za četom su išle u Staru Srbiju i Makedoniju. Uistinu biti četnik tada, značilo je potpisati sopstvenu umrlicu, jer nije bilo lako probiti tursko-albansko-bugarski etnički sendvič mržnje.

    Damnjan Grujev, bugarski četnik, jedan od osnivača VMRO-a

    Rođen je u Smiljevu blizu Bitolja. Kao dečak došao je u Beograd na školovanje. Bio je pitomac Društva Sveti Sava gde je lepo primljen. Pera Todorović, vlasnik Malih Novina dao je svojoj štampariji ime "Smiljevo" po rodnom selu ovog konvertita, koji je od srbofila postao srbožder. Damnjan Grujev je u Beogradu, pao pod uticaj bugarske tajne propagande i odvučen u Sofiju. Tamo je učio nešto učiteljske škole. Kao bugarski četnik sukobio se sa srpskom četom porečkog vojvode Micka Krstića. Četa Damnjana Grujeva bila je razbijena, on je zarobljen i po četničkom obi-čaju vojvoda Micko trebalo je da ga stavi pod nož, ali mu je poš-tedeo život pod uslovom da vi-še ne dolazi u Zapadnu Ma-kedoniju i da ne napada Srbe. Grujev se vratio u Bugarsku i reč donekle držao do 1906, kada je išao u inspekciju i reviziju bugarskih četa. Turci su mu ušli u trag i ubili ga sa dva četnika koji su ga pratili. Grujev je poginuo mlad sa 35 godina.

    Borivoje Jovanović - Bojvoda Brana: Smrt u plamenu

    Rođen je blizu Požarevca a poginuo 1905. u kumanovskom kraju u 22. godini. Završio je osnovnu školu, zatim gimnaziju u Beogradu i Šapcu, potom Vojnu akademiju. Bio je među prvim četnicima koji su prešli granicu. Bio je u borbi na Čelopeku, hrabar, popularan, umeo je s narodom. Poginuo je ovako: On i njegov drug Bogdan-Hajnc Jugović zatekli su se u selu Petraljci. Neko ih je prijavio Turcima. Oni su ih opkolili. Četnici su se zatvorili u dve kuće koje su Turci zapalili. Vojvoda Brana i njegovi četnici su izgoreli u njima.

    Njegovi posmrtni ostaci izvučeni su sutradan ispod ru-ševina i sahranjeni pored Petraljičke crkve, a njihova smrt dugo je opevana u narodu. Između dva rata bio je popularan pozorišni komad "Voj-voda Brana" i često je igran u Južnoj Srbiji, kako se onda zvala Makedonija.

    Ilija Jovanović, vojvoda Pčinjski: Šef četničkog štaba

    I on je živeo jako kratko, 36 godina. Školovao se u Vranju, Paraćinu, Kragujevcu i jako teško je bolovao. Bio je među prvim četnicima na Kozjaku zajedno sa vojvodama Dovezenskim, Krstom Preševskim, Spasom Gardom, Đorđem Skopljancom, Ristom Stareskim i Ranđelom Skopljančetom. Vojvoda Pčinjski je bio šef štaba srpskih četničkih grupa. Išao je iz bitke u bitku dok 1912. nije pao u krevet. Umro je u Beogradskoj vojnoj bolnici, u času kada je srpska vojska osvojila Bitolj i izbila na Jadransko more.

    Dovezenski, Jovan Stanojković: Vojvoda nad vojvodama


    Četnički vojvoda Dovezenski: Četnici su se zaklinjali na krst i jevanđelje, kraj kojih bi stavili revolver, kamu i - hleb

    Rođen je u selu Dovezanci blizu Kumanova. Osnovnu školu učio je u manastiru gde se još učilo na staroslovenskom. Zatim je prešao u Srbiju i učio gimnaziju koju je napustio zbog siromaštva i završio bogos-lovsko-učiteljsku školu. Bio je učitelj u rodnom kraju. Godine 1904. ušao je u srpsku četničku organizaciju. Ima posebno ime među četnicima. Veliki auto-ritet. NJega su slušale sve čet-ničke vojvode i četovođe. Dovezenski je stvorio srpsku tajnu organizaciju na levoj obali Vardara. Učestvovao je u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu. On je ime sam po sebi.

    Ljubomir Jovanović - Čupa,
    urednik četničkog lista "Pijemont"

    Rođen je blizu Užica 1877. Umro je od rana u Balkanskom ratu 1913, u Skoplju.

    Osnovnu školu je završio u rodnom kraju, a gimnaziju u Beogradu, poslužujući i mučeći se. Upisao je prava i već na početku studija stao je u red najborbenijih omladinaca. Optužen kao vođa martovskih velikosrpskih demonstracija morao je da pobegne iz Srbije. Prebegao je čamcem noću za Zemun a odatle u Beč. Vratio se posle majskog prevrata. Zatim je otišao u četu Bacete Rujanca. Bio je u štabu. Učestvovao je u više borbi, a posle Bacetine smrti nastavio je studije i završio prava u Beogradu. Zatim je boravio u inostranstvu a kada je pokrenut "Pijemont", kao član udruženja "Ujedinjenje ili Smrt", postao je direktor lista. Kada je počeo rat ostavio je redakciju i otišao na front. Ranjen u koleno, zarazio se u bolnici kolerom i umro. Sahranjen je u Skoplju, ali je kasnije taj deo groblja preoran. Tako da se ne zna njegov grob.

    Stevan Kaćanski - Vladislav, nacionalni pesnički ideolog

    Jedini je od pomenutih ličnosti doživeo starost. Živeo je 70 leta. Rođen je u Srbobranu, u Bačkoj, a pogreben u Beogradu. Nazvan je Stari Bard. Gimnaziju je učio u Sremskim Karlovcima i Segedinu a prava i Zagrebu. Studije je prekinuo 1848. kada su Mađari udarili na Srbe u Vojvodini. Već tada se proslavio patriotskom pesmom "Noćnica". Kasnije je završio prava, preselio se u Srbiju, bio je profesor i uređivao novine. Poslednjih 12 godina života po zanimanju je bio Srbin.

    Mnoge njegove pesme postale su nezvanične srpske himne. Kao što su: "Hej trubaču, s bojne Drine", "Sa Avale or'o klikće", "Kraov Laz", "Na Srbobranu", "Gde je srpska Vojvodina", "Oj oblaci mutna oka"...

    Komite: Gavrilo Princip je bio očajan kad su mu rekli da ne može u četnike

    Od 1903. godine u Srbiji počinje komitska ili četnička akcija. U nju hrli omladina iz celog Srpstva. Navešćemo samo neke: mladi Ličanin P. Momčilović došao je u Beograd i poginuo na Guglinu 1905. Miloš Svilar, isto Ličanin, napustio je prava u Beču i otišao u četnike. To je isto uradio i LJubiša Vrsarović iz Splita; M. Subotić gimnazist iz Šapca izvršio je samoubistvo kad ga zbog slabog zdravlja nisu primili u četnike. Beogradska policija vratila je masu gimnazijalaca koji su krenuli u četnike, u njihova rodna mesta. Gavrilo Princip je bio očajan kada su mu 1912. rekli da nije sposoban da bude četnik. Dva dečaka poginula su 1914. na Drini protiv Austrije. Prvi je Srbomusliman Rizvan Safo a drugi Pera Petković - Ćela.

    Micko Krstić, četnički vojvoda: Robijao 17 godina, pomilovanje odbio rečima - ja nisam Bugarin

    Rođen je i poginuo u Makedoniji. Poreklom je iz okoline Ohrida. Još u mladosti je četovao protiv Turaka i Arnauta. Zatim se borio protiv Bugara koji nisu imali prolaz u njegovom Poreču. Turci su ga uhvatili na prevaru i osudili na doživotnu tamnicu. Robijao je 17 godina. Pomilovan je kao Bugarin i odbio pomilovanje rečima: "Ja nisam Bugarin". Posle dve i po godine je pomilovan - ali kao Srbin.


    Vojvoda Micko sa svojim četnicima: U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
    Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
    Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk

    Odmah je otišao u četničku majku - goru. Stvorio je četu i zarobio čuvenog bugarskog vojvodu Damnjana Grujeva i poklonio mu život.

    Kada su stigle mlade četničke snage Gligor Sokolović, vojvoda Babunski i Dovezenski, vojvoda Micko je kao star čovek otišao na odmor u Srbiju. Živeo je tri godine u Kragujevcu i Požarevcu. Vratio se u Makedoniju. Ubili su ga Turci između Kičeva i Broda.

    Lazar Kujundžić, četnički vojvoda: Umro pucajući i pevajući, izdao ga Šiptar koji mu je dao besu

    Rođen je u Staroj Srbiji u selu Orahovac blizu Prizrena. Poginuo je (izgoreo) u Velikoj Hoči u istom kraju. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Bogoslovsko učiteljsku školu u Prizrenu. Bio je učitelj u Prizrenu i Kičevu. Bio je u čuvenoj borbi na Čelopeku kada su četnici razbili Turke. Posle toga nije hteo da beži u ondašnju Srbiju nego je sa vojvodom Savatijem i Živom Milovanovićem četovao po Staroj Srbiji. Na Spasovdan je njihova četa osvanula u Velikoj Hoči. Primio ih je Arnaut Lanja Ukin i dao im besu (reč) da im se ništa neće desiti u njegovoj kući. Odmah je obavestio Turke u Orahovcu koji su ih opkolili. Zapalili su kuću. Umrli su muški do kraja, pucajući i pevajući četničke pesme. Turci su doveli majku Lazarevu da pozna sina ali je ona stegla srce i nije ga tobož prepoznala da bi spasla selo i porodicu.

    Između dva svetska rata Lazar Kujundžić je slavljen kao najveći junak. Ušao je u književnost i knez Ivo Vojnović napisao je "Lazarevo Vaskrsenje"; a Milosav Jelić, Majka Kujundžića"...

    Rade Malobabić: Streljan sa pukovnikom Apisom

    Srbin iz Hrvatske, iz jednog sela pored Topuskog. Bio je trgovac, agent osiguravajućeg društva, suđen je sa 53 srpska prvaka u Zagrebu, početkom ovog veka kao "velikosrpski nacionalista" i čovek koji ima tajne veze sa Beogradom.

    Kada je Austrija napala Srbiju 1914. Malobabić je ilegalno prešao u Srbiju, gde nije primljen širokih ruku jer se sumnjalo da je austrijski uhoda. Bio je zatvoren u Nišu godinu dana, ali ga je 1915. izvukao iz zatvora pukovnik Apis i poveo sa sobom. Bio je na Solunskom frontu do 1916. i ponovo uhapšen pod optužbom da je hteo da ubije prestolonaslednika Aleksandra. Osuđen je na smrt sa Apisom i streljan 1917. godine.

    Cene Marković, četnički vojvoda:
    Bugari mu zapalili i kuću i selo

    Rođen je u okoli Tetova 1864. Do svoje 15 godine živeo je u rodnom mestu. Zatim je pečalbario u Bugarskoj i Rusiji. U Rusiji je završio podoficirsku školu i tamo bio vojnik pa se opet vratio u Bugarsku. Život u toj zemlji nije delovao na njegovu nacionalnu svest. On je bio i ostao tetovski Srbin. Kada je VMRO počeo da bugarizuje Makedoniju, prišao je srpskim četnicima i postao vojvoda Cene. Vojevao je na levoj obali Vardara. Kada je počeo Prvi balkanski rat, on je kao prethodnica, porušio turske karaule na Merdarima, što je dokaz da su četnici uvek bacani na najteža mesta. U početku Prvog svetskog rata tukao se u Beogradu protiv Austrijanaca, zatim je poslat u svoj kraj da kontroliše rad tajne bugarske organizacije. Prilikom sloma Srbije 1915. Bugari su ga napali kod Tetova, ubili konja pod njim. Ostao je živ i peške je prešao Albaniju. Bio je na Solunskom frontu i doživeo oslobođenje. U prolazu se u Bitolju oženio, ali je morao da napusti ženu i da ide sa vojskom dalje na sever. Kada su se smirile ratne strasti vratio se kući i zatekao pravu pustoš. Bugari su mu zapalili kuću. Požar se raširio i izgorelo je celo selo koje se zvalo Jelošnik.

    Miša Aleksić Marinko: Četovao sa vojvodom Tankosićem

    Rođen je u raškom delu Stare Srbije. Pobegao u ondašnju Srbiju, u Kuršumliju. Završio je podoficirsku školu. Četovao je od 1905, a 1908. je spremao čete za Bosnu zajedno sa vojvodom Tankosićem. Bio je veliki junak u svim ratovima od 1912-1918. Umro je od iscrpljenosti u Banatu, u tadašnjem Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu.

    Doksim Mihailović, četnički vojvoda: Smrt na Kumanovu

    Rođen je u okolini Tetova. Bogoslovsnko-učiteljsku školu završio je u Prizrenu. Bio je učitelj u rodnom kraju do 1904. Učestvovao je u boju na Čelopeku koji je bio slavan po velikoj pobedi. Zatim je otišao na Svetu Goru i bio upravnik imanja manastira Hilandara. Ponovo se vratio u Makedoniju i oženio. Bio je upravnik srpske škole u Đevđeliji. Zatim je trgovao po Grčkoj i Malti. Grčki i turski jezik je govorio od malena a naučio je i arapski i italijanski. Kada je počeo Balkanski rat odmah je osnovao četu i priiključio se vojvodi Vuku, kao prethodnici srpske armije. Tukao se protiv Turaka na Kozjaku. Poginuo je drugog dana Kumanovske bitke. Sahranjen je na jednom brdu iznad sela Mlado Nagoričane.

    Peko Pavlović, vojvoda četnički: Napustio Crnu Goru zbog sukoba sa Vukotićem

    Koreni iz Crne Gore. Pročuo se 1875, prilikom ustanka hercegovačkih Srba protiv Turaka kada je organizovao crnogorske i hercegovačke čete. Istakao se u bici u Vučjem Dolu gde su satrveni Turci. Morao je da napusti Crnu Goru zbog sukoba sa knjazom Nikolom i vojvodom Petrom Vukotićem i ode u Bugarsku gde je sa opozicijom Radikalne stranke spremao upad u Srbiju i svrgnuće kralja Milana. Od svega ovoga nije bilo ništa. Vratio se u Crnu Goru gde je i umro živeći krajnje povučeno, jer pored knjaza Nikole, ni jedno cveće nije moglo da cveta.

    Kosta Milovanović - Pećanac, poznati četnički vojvoda: Vođa Topličkog ustanka

    Srbin je, rodom iz Metohije, koji je od arnatuskih nasilja sklonio glavu u Toplicu, a i kasnije je išao klasičnim četničkim putem: podoficirska škola, ulazak u četničku organizaciju, upadanje u Staru Srbiju i Makedoniju sa četama i borba protiv Turaka. Umeo je sa Šiptarima i sa njihovim vođom Isom Boljetin-com, u njegovoj takozvanoj vladi bio je vojni komandant. U istoriju je ušao po Topličkom ustanku 1917. kada se Južna Srbija digla protiv Bugara (Bugari i tada i sada uče da u Južnoj Srbiji žive Moravski Bugari, a dok su vladali Južnom Srbijom od 1915 - 1918. činili su neviđene zulume: pobili su sve školovane Srbe, izbacivali "ić" iz prezimena sa grobalja i iz crkava. Petrovići su postali Petrovi, deca u školi učila "Az sm Bulgarin", počeli su da regrutuju Srbe za bugarsku vojsku. Na ovo je Južna Srbija odgovorila Topličkim ustankom 1917, koji su poveli četnici Kosta Vojinović i Kosta Pećanac, koji je avionom doleteo iz Soluna za Toplicu.

    Posle sloma ustanka održao se krstarećiKopaonikom, Hercegovinom i Crnom Gorom do dolaska srpskih trupa iz Soluna. Posle uspostavljanja Kraljevine SHS borio se protiv separatista Mehonjića i Boškovića u Novopazarskom sandžaku.

    Vojin Popović - Vojvoda Vuk: Mislio je da ga metak ne bije

    Jedno je od prvih četničkih imena i jedini četnik koji ima spomenik u centru Beograda. Rođen je u Staroj Srbiji, u Sjenici i tamo je završio tri razreda osnovne škole, ali je porodica morala da beži u ondašnju Srbiju pa su se Popovići doselili u Kragujevac. Tamo je dovršio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. Potom je završio vojnu akademiju. Bio je u čuvenoj Čelopečkoj bici i to mu je bilo vatreno krštenje. Četništvu se posvetio do smrti. U oba Balkanska rata bio je u prvim redovima. Bio je strah i trepet kako za Turke tako i za Bugare. U Prvom svetskom ratu njegovi četnici zaustavljali su čitave austrougarske divizije. Na Solunskom frontu dobio je najopasniji vojni položaj prema Bugarima. Mislilo se da mu zrno ne može ništa ali ga je ubio jedan Bugarin koji je bežao od njegovih četnika. Okrenuo se, prepoznao ga i pogodio u srce. Ostali četnici su nastavili da gone Bugare, a njegovih osam starih četnika poneli su ga do večnog prebivališta. Srpskoj vojsci objavljena je njegova smrt posebnom naredbom. Godine 1923. vojvoda Vuk je svečano donesen iz Makedonije u Beograd i sahranjen na Novom groblju.

    Savatije Milićević Milošević: Spreman za atentatora

    Pravo prezime Milićević Milošević ali je poznat kao Savatije. Potiče iz Studenice. Bio je preke naravi. Optužen je da je ubio sreskog načelnika i pobegao je u Arnautluk (Kosovo). Našao je utočište kod arnautskog prvaka Mula Zeke. U Srbiju mu nije bilo povratka za vreme Obrenovića, pa je opozicija smislila da Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin ubije Savatije. Da tajno dođe iz Zemuna u Beograd, uskoči u kola kraljevskog para i ubije ih. Savatije nije znao za strah i bio je spreman za ovo, ali zaverenici su u međuvremenu ubili kralja i kraljicu. Savatiju su bila otvorena vrata Srbije. Bio je na Čelopeku. Poginuo je u Velikoj Hoči zajedno sa Lazarom Kujundžićem i drugovima. Izdao ih je Arnaut koji im je obećao gostoprimstvo.

    Gligor Sokolović:Ubili ga kad je sjahao, vode da se napije


    Vojvoda Gligor Sokolović: U četnike otišao pošto je, iz zasede, puškom "martinkom" ubio poznatog zulumćara Ali-agu

    Srbin je iz Makedonije iz jednog sela kod Prilepa. U mladosti je bio bugarofil ali kada je bugarski ustanak slomljen 1903. Gligor je prezimio u Beogradu gde se upoznao sa ideolozima četničkog pokreta, doktorom Gođevcem i drugim i postao četnik. Stvorio je četu i poveo je u rodni prilepski kraj. Tukao se protiv bugarskih četa. Očistio je od njih: prilepski, kičevski, veleški i porečki kraj. Kada je došlo do Mla-doturske revolucije u Makedoniji i zavladalo privremeno primirje Mladoturci su Srbe obasuli počastima. Ali, kasnije su promenili politiku i okre-nuli se protiv Srba. Vojvodu Gligora su ubili Turci tako što su mu tobož dali pratnju da bi bio sigurniji. Ubili su ga kada je sjahao pored jedne česme da se napije vode. NJegov najstariji sin Andon poginuo je kao srpski dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu.

    Vojislav Tankosić: Apisov poverenik i agent, iz groba iskopan

    Poreklom je iz Tamnave blizu Valjeva. Završio je šest razreda gimnazije i vojnu akademiju. Još od rane mladosti pokazivao je visoku nacionalnu svest i stekao poverenje doktora Gođevca i drugih četničkih prvaka i, kao tajni agent, otišao prerušen u Makedoniju, da prouči teren i ljude za buduće letničke akcije. Kao Apisov poverenik streljao je 1903. braću kraljice Drage, Nikolu i Nikodija. Sa vojvodom Savatijem bio je u čuvenoj Čelopečkoj bici. NJemu su se obraćali Mladobosanci, Gavrilo Princip i drugovi i on im je dao oružje za njihove akcije. Izvori govore da se zabavljao tako što bi kuršumima skidao jabuke sa glava svojih četnika. Jedanput su prelazili preko Savskog mosta i kad im je naredio da skoče svi su skočili.

    Bio je surov i odvažan. Hapšen je od naših vlasti kada je Gavrilo Princip ubio Franju Ferdinanda. Sve mu je oprošteno kada je Austrija napala Srbiju, jer su četnici Voje Tankosića i Jovana Babunskog, sprečili da već prve noći rata Beograd padne u austrijske ruke. Zatim se borio na Drini. NJegov odred se povlačio poslednji kao zaštitnica pred Austrijancima i Nemcima i tu negde kod Velikog Popovića je smrtno ranjen. Živeo je još dva dana. Umro je u Trsteniku. Kada su Austrijanci osvojili ovaj grad iskopali su ga iz groba da se uvere da je zaista mrtav, a hrvatski, mađarski, bugarski i austrijski listovi puni sreće donosili su na prvim stranama slike mrtvog Tankosića izvađenog iz groba. Ponovo je sahranjen i tamo ležao do 1923. kada su ga majka i drugovi preneli u Beograd i sa najvećim počastima sahranili na Novom groblju.

    Vasilije Trbić: Najstroži četnički četovođa

    Srbin iz Slavonije iz Bijelog Brda kod Dalja. Školovao se u rodnom kraju zatim u Srbiji. Hteo je da bude monah u Hilandaru. Tamo su 1902. ubijeni neki grčki kaluđeri i on je morao da beži iz Svete Gore. Napustio je monaštvo i odao se četništvu. Učestvovao je u svim glavnim četničkim bitkama. Neobično strog i prek, surov čak i za četničke pojmove i u tome podseća na Pavla Đurišića. U Trbićevoj četi bila je gvozdena disciplina. Godine 1906. pucao je u jednog četnika, svog pobratima i teško ga ranio, ali su ipak ostali najbolji prijatelji. Za vreme Prvog svetskog rata avionom se spuštao u pozadinu austrijske, nemačke i bugarske vojske. Ostajao je na terenu po pola godine i vraćao se u Solun sa izveštajem o neprijatelju. Dobio je od kralja Aleksandra Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Posle Balkanskih ratova, naselio se u Velesu i za vreme bugarske vlade (1915-1918) Bugari su mu ubili oca.


    Vojvoda Trbić o kome su govorili da za četničke rabote
    "ima još jedne oči" i da ga je nemoguće prevariti

    Kosta Vojinović, četnički vojvoda: Samoubistvo poslednjim metkom Završio je šest razreda gimnazije i trgovačku akademiju u Beču. Imao je špeditersku radnju u Vranju, tu je došao u dodir sa četnicima i vezao se za njih. Posle Balaknskih ratova razgranao je posao po Solunu, Đevđeliji i Kosovskoj Mitrovici. Tako je i upoznao Kosovo odakle je starinom. Godine 1914. borio se protiv Austrijanaca na Adi Ciganliji, na Drini i Vlasini. Ostao je u Srbiji za vreme okupacije i bio pravi vođa Topličkog ustanka. Bugarima su trebale tri divizije da ga uguše. Ustanak je bio u proleće a Kosta Vojinović se održao do zime. U noći između 9/10. decembra zanoćio je u mlinu blizu sela Grgura sa pet drugova. Tu su ih Bugari opkolili ali nisu smali da ih napadnu noću, već su sačekali pojačanje pa su napad izveli ujutru. Borba je trajala celi dan. Svi četnici su poginuli a Kosta Vojinović je poslednji metak ostavio za sebe. Pre smrti napisao je i pisao u kojem je tražio da bude sahranjen na mestu pogibije. Tako se i dogodilo, a posle Prvog svetskog rata njegove mošti svečano su prenete u tamošnju crkvicu kod sela Grgura.

    Srpska zapadna Makedonija


    Vojvoda Doksim Mihailović: bivši upravnik imanja na Hilandaru,
    govorio je turski, grčki, arapski i italijanski

    Recimo i to da su srpske čete u početku bile obrazovane od meštana i prosvećenijih ljudi. Čete su opremane u Beogradu, Vranju, Leskovcu i Nišu a odatle prebacivane u Staru Srbiju i Makedoniju. U četama je još bila i omladina iz Srbije Zapadne Makedonije, Bosne, Vojvodine, Hercegovine, Slavonije, Like, Slovenije i Dalmacije. Većina četa bila je različita: brojale su od četvorice do 50 ljudi. Na čelu si bile vojvode. Disciplina kruta - nepokornost i neverstvo značilo je smrt. Čete su bile naoružane raznim puškama: od martinki do repetirki. Komitske bombe bile su isto tako različite. Od primitivnih kutija za konzerve do najsavršenijih bombi-torpeda. Četnici su bili obučeni tako da ne odudaraju od lokalnog miljea: u seljačkom odelu od belog ili surog sukna sa dokolenicama do opanaka sa uskim čakširama i džemadanom, sa oficirskom pelerinom i šubarom - kalpakom sa dvoglavim belim orlom. Nisu smeli dirati u tuđe imanje i tuđ obraz. Turci su na srpske čete nerado udarali ako je bio podjednak odnos snaga. U sukobima su se četnici bolje pokazali kao strelci od turskih vojnika, ali su Turci imali mitraljeze i topove i njima gađali četnike kada bi se zatvorili u kule, manastire ili obične kuće. Pre Prvog balkanskog rata u Vranju su se skupili četnici iz svih krajeva: 160 u Vranju i 40 na Kozjaku sa vojvodama Babunskim Ćelom, Dolgačem Trpkom, Danetom, Vanđelom, Doksimom i Cakićem; bilo je još 60 četnika koji su se spremali za Poreč. Njih je vodio Vojvoda Vuk. Oni su prvi prešli granicu, či-stili teren, opravljali mostove i spremali važnije položaje: Kozjak, Stracin i dr. Prišli su im i naoružani seljaci tako da su imali četiri grupe sa oko 250 ljudi. Četnici su prvi ušli u Prilep, zatim u prvim linijama u bitkama za Bitolj i Kičevo.


    Vojvoda Kosta Vojinović, vođa legendarne Topličke bune: borio se do poslednjeg metka koji je sačuvao za sebe

    Njihov rad je ostao do sad neocenjen u srpskoj nauci i kulturi. Ovo je samo skroman pokušaj da se donekle osvetli do sada prećutkivana strana srpske istorije.

    Isto tako iz portreta pomenutih vojvoda vidi se kao na vosku da je Zapadna Makedonija sa izuzetkom albanskim etničkih ostrva bila srpska zemlja.

    http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-...rticle-11.html

Ähnliche Themen

  1. Krajiske Pjesme
    Von PravoslavacRS im Forum Musik
    Antworten: 38
    Letzter Beitrag: 07.01.2012, 18:37
  2. Tuzne Pjesme
    Von Veliki_Dzon im Forum Musik
    Antworten: 108
    Letzter Beitrag: 06.01.2011, 19:51
  3. Text (sa akordima) pjesme
    Von Benjamin73 im Forum Musik
    Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 05.02.2010, 04:25
  4. Pjesme s balkana
    Von Zmaj im Forum Rakija
    Antworten: 7
    Letzter Beitrag: 05.04.2009, 18:56
  5. Izvorne Pjesme
    Von Dinarski-Vuk im Forum Musik
    Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 01.10.2006, 21:04