BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Erweiterte Suche
Kontakt
BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Benutzerliste

Willkommen bei BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen.
Seite 20 von 23 ErsteErste ... 101617181920212223 LetzteLetzte
Ergebnis 191 bis 200 von 223

Srpski heroji !!!

Erstellt von Gast829627, 07.05.2013, 15:38 Uhr · 222 Antworten · 21.508 Aufrufe

  1. #191
    Gast829627



    PETAR JOKIĆ.
    (Topola, oko 1770 — Topola, 24.04.1852)

    Petar Jokić, jedan od znatnih učesnika u prvom ustanku, zaslužan je još i kao učesnik u zbiranju građe za istoriju onoga burnoga i lažnoga vremena. Dok je prvim radom svojim poznat tek istoricima dotle je zanimljivim podacima koje je pružio istoriografiji postao poznat i širim krugovima čitalačkim. Jokić je živeo u Topoli kad mu je zaslužni književnik srpski M. Đ. Milićević, i sam tu živeći, obratio pažnju na istoriografsku važnost njegova sećanja i kazivanja. "Poznavši se — piše g. Milićević — s Jokićem, ja sam mu odlazio i rado i često, jer sam opažao da i on mene rado dočekuje i, ako samo jedan dan ne dođem, šalje i traži me. Tako smo se nas dvojica, za kratko vreme, bili zbližili da smo jedan drugom nekako bili potrebni.... Među tim je on, kad god sam mu otišao, pričao vrlo interesne priče, o vremenu i o ljudima iz prvoga ustanka". Ali kad je bio ponuđen da se takva njegova kazivanja zapisuju, stari je ratnik odbio. Tek kad mu je g. Milićević došao kao izaslanik Srpskog Učenog Društva, Jokić je pristao na ponudu, te su njegova kazivanja beležena preko zime 1851—1852. godine. Tako je postalo važno i popularno "Pričanje Petra Jokića o događajima i ljudima iz prvog srpskog ustanka", što je štampala Srpska Kraljevska Akademija u XIV. knjizi svoga "Spomenika". U tim pričanjima sačuvan je dobar deo i za prostraniju biografiju Jokićevu. —

    Petar Jokić je rođen u Topoli oko 1779. godine, te ga je ustanak od 1804. zatekao u bujnoj snazi mladoga čoveka. I dotle dobro poznat Karađorđu, Jokić već prvih dana ustanka bejaše njegova desna ruka. Upravo Jokić je jedan od onih koji su bacili prvu varnicu u turske hanove i počeli bitku.

    Od toga doba pa kroza ceo niz događaja Jokić je bivao u neposrednoj blizini Voždovoj, postavši starešina — buljubaša — lične garde Voždove. Na taj je način Jokić imao prilike mnogo videti, čuti, saznati i — uraditi. Preživeo je šeset i pet smrtnih pogibija i preboleo mnogo rana. Junačan, pouzdan, mudar i razborit, Jokić je u najvećem društvu prvih vojvoda vodio s razlogom ozbiljnu reč. Godine 1813. bio je na Drini i, poslednjih dana, u Šapcu, odakle je s vojvodom Milošem Obrenovićem potekao da se zauzme Beograd što pre. Ali ih srete glas da su Beograd već uzeli Turci i da je Vožd prešao Savu. Jokić, najzad, i sam pređe u Srem i smesti se s porodicom u Zemunu, gde je živeo trgujući. Za karakteristiku toga doba, buljubaše Jokića i Vožda navodimo ovde odlomke iz neštampane stare pesme, postale pod utiskom događaja tih dana:

    Sprama Save kraj bedema
    Beograda izgubljena
    Karađorđe Petra pita,
    I suzama njeg' obliva:
    "Kazuj, Petre, šta se radi,
    "Po Serbiji našoj bednoj,
    "Je li Turčin porobio,
    "Milu braću zarobio?"
    "Gospodaru, glavo naša,
    "Propala je slava naša,
    "Turčin zemlju prekrilio,
    "I Serbiju porobio,
    "Gorko majke zapevaju,
    "Zlotvori se podsmevaju,
    "Da bi koji, ne b' žalio,
    "Već koje si ti ranio..."

    — — — — — — — —
    — — — — — — — —
    "Istom mi se srce smije,
    "Biće srpska ka'no prije,
    "Vrazi će se posramiti,
    "A Serbija proslaviti".

    Po oslobođenju Srbije Jokić se vratio u svoju otadžbinu i postao član okružnoga suda valjevskog, gde je zbog slabosti stavljen u penziju pa je onda otišao u mesto svoga rođenja u Topolu. Tu je živeo do smrti, do 24. aprila 1852. godine. —

    Lik je po slici koja je u Narodnom Muzeju u Beogradu i za koju g. Milićević tvrdi da je "vrlo dobro pogođena."




  2. #192
    Avatar von Grdelin

    Registriert seit
    10.11.2006
    Beiträge
    20.584
    Zitat Zitat von TheddoNi Beitrag anzeigen
    Zitat Zitat von indulgentia Beitrag anzeigen
    Pa eto, sad imas priliku za to.

    Beim besten Willen. Geht nicht.

  3. #193
    Gast829627




    HAJDUK-VELJKO PETROVIĆ
    (Lenovac, okrug timočki, oko 1780 — Negotin, 31.07.1813)

    Svaki od onih junaka srpskih, koji na osvitku devetnaestoga stoleća probudiše narod svoj, imađaše po koje vidno obeležje svoga duha i karaktera. U duši je jednoga carovala boginja pravde, u drugoga ljubav, u trećega je tačnost dostigla vrhunac — a pravo obeležje duha Hajduk-Veljka Petrovića bejaše i ostade junaštvo. Vazda i bez pogovora svetli ime njegovo na prvom mestu u sjajnom pregledu viteških mu savremenika. I ne samo to. Pesnik onih znamenitih događaja, Sima Milutinović, kliče:

    Kad se s danom isporedi tama,
    I kopriva s kedrom livanskijem —
    Tad' sa Veljkom pređašnji junaci!

    A pobratim Veljkov, takve slave junak na drukčijem megdanu, Vuk Karadžić piše o njemu: "Po srcu i po tjelesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se slobodno može reći i u cijeloj Jevropi svoga svuda ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna bi li se oni mogli s njim isporediti". Vuk je napisao poviše biografskih slika znatnih ljudi toga doba, ali se pred svima ističe biografija Veljkova, koja je sačuvala potomstvu lepih crta za obeležje veličine toga jedinstvenoga junaka. Po njoj poglavito povlačimo na ovom mestu nekolike poteze za dopunu onoga što lik Veljkov sam sobom tako lepo kazuje.

    Veljko se rodio u Lenovcu, selu Crne Reke u istočnoj Srbiji, oko 1780. godine. U mladosti je Veljko živeo u Vidinu i u Požarevcu, služeći u bogatijih ljudi, i na godinu dana pred ustanak ode u hajduke koje je vodio Stanoje Glavaš. One krvave zime, kad dahije sečom knezova požuriše ustanak, Veljko bejaše u Dubonji, selu smederevske nahije, gde se i oženi. Ali kad ustanak planu, on se, u bogatom odelu ratničkom, oprosti sa ženom i otpočne ratovati uza Stanoja Glavaša, vojvodu Đušu Vulićevića i brata mu Vujicu, te postane buljubaša. Ne hoteći se, jednom prilikom u 1806. godini, pokoriti sudu, Veljko opet uskoči u hajduke, ali posle kratkog vremena siđe s planine i preda se sa svojim momcima Voždu u trenutku kad se očekivao napad turski.

    S proleća 1807. otpočinje Veljko pravo svoje viteško vojevanje. On se ponudi Savetu da digne na oružje svoju Crnu Reku, i dobije, najzad, barjak i pismeno odobrenje. Veljko nije više ni tražio. Prvi okršaj bejaše u selu Podgorcu, i Veljko ga izvede kratkim srčanim načinom starinskoga ratovanja, zadobivši odmah i slave i odela i oružja i konja i novaca. Sve razdeli sa svojim junacima, koje uredi postavivši među njima različite starešine, pa jednu torbu novaca zapečati i pošalje po svom bimbaši Savetu za narodnu kasu. Savet se iznenadi brzom i tolikom uspehu i glasu da je Veljko — vojvoda, ali sve lepo primi i zahvali.

    Njegov način ratovanja najlepše pokazuje Vukovo pričanje: "Kad Turci po tom čuju šta se radi po Crnoj Rijeci i razberu da Veljko nema mnogo vojske, onda se podigne iz Vidina nekoliko stotina Turaka, i pođu na njega; a kad dođu na pošljednji konak, pa će kao sjutra udariti, onda on skupi sve svoje momke i reče: "Braćo! Mi Turke ovđe ne možemo čekati, jer je njih mnogo više nego nas: već hajdemo, u ime Boga, da mi udarimo noćas na njih, pa ako ih kako zabunimo i razbijemo, dobro; ako li im ne mognemo ništa učiniti, a mi ćemo noć na glavu, pa u planinu". Pa onda, podignuvši sve svoje momke, otide, te se polako privuku i uđu usred Turaka, pa u jedanput svi obore vatru iz pušaka i stanu vikati turski: "Bježite! Razbi nas Hajduk-Veljko!" Turci se od pucnjave i od vike onako iza sna smetu, a konji im se još izotkidaju, pa udare preko logora i preko njih, i tako Turci pobjegnu, koji pješice, koji bos koji gologlav, a sav logor ostave Srbima. I od tada Veljko ostane kod svojih momaka i bimbaša i buljubaša gospodar, kod Savjeta i Crnoga Đorđa h r a b r i v o j v o d a, a kod Turaka na svemu onome kraju s t r a š n i n e p r i j a t e lj".

    Od leta 1809. do leta 1811. Veljko je bio vojvoda banjski. Čitav je niz junačkih dela koja je Veljko tu činio, pa je izdržao slavno i tešku jednu opsadu od Turaka. Ali je najslavnije doba vojevanja njegova ono koje je doživeo kao negotinski vojvoda, kuda je otišao u leto 1811. To su poglavito ona dela koja je pesma opevala i s kojih je Veljkova uspomena za sva vremena ostala i mila i svetla u narodu njegovu. Veljko i življaše i ratovaše kao najpoetičniji vitez srednjega veka. . . Svirka se i pesma u slavu njegovu ori; Baba-Finka — kula na kojoj je najradije sedeo — ljulja se od veselja kojim Veljko započinjaše megdane; uzor Čučuk-Stana služi i uživa što je žena takoga junaka; okićen Kušlja hrže i čeka gospodara da ga pronese kroz tursku hordiju. Veselje teče — a Veljko po zvezdama hvata doba kad mu valja poći. Dođe i taj čas: vojvoda na konju napred za čitavom četom svirača a za njim konjica. Veljko dušom uživa ali se ne osvrće do međe koju on zna i koja se prema logoru turskom i sama menja. Došavši do granice, Veljko rukom daje znak: svirači se brzo uklanjaju, svaki zvuk prestaje, konjica se u trenutku sleže oko gospodara da čuje kratku ali tešku naredbu za onoga ko iziđe ispred Veljka i još težu za onoga ko ostane iza Veljka... Još malo, i dolazi trenutak juriša i Veljkove pobede. Iz bojnog se okršaja Veljko vraća pesmi koja tu novu slavu opeva. . .

    To je bio onaj vojvoda koji je srebrnim talirima punio topove kad su jednom Turci jurišali na njegov logor!

    Veljka ne treba procenjivati načinom kakvim se cene osobine drugih vođa i upravnika. Veljko nije političar, nije državnik; Veljko nije organizator, nije upravnik — Veljko je vitez.

    Bezbrojne pogibaone prilike, iz kojih Veljko uvek iziđe živ, ulivahu mnogo pouzdanja u njegove ratnike i mnogo očajanja u neprijatelje. Pa ipak i mladom Veljku dođe, nenadno, dan smrti. Kad je bio opkoljen u Negotinu, Veljko jedno jutro — priča Vuk — "iziđe u jedan mali šanac, i na tabljama stane naređivati i kazivati kako će se nešto zagraditi. .. a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari iz prijeka kroz sred pleća, i tako ga prekine i raznese, da ništa više nije mogao reći, do "drž —", i s tom polovinom riječi padne mrtav na zemlju... Po tom odmah sav onaj kraj, a malo poslije i sva Srbija, pozna da Veljka nema". To je bilo 1813. u sred leta između Sv. Ilije i Velike Gospođe.

    Pade Veljko, posle nekoliko nedelja pade i Srbija — ali slava Veljkova ne samo ne pade već se izvi da na najsvetlijoj zvezdi srpskoga neba večitom svetlošću i zanosom viteškim opija sva buduća pokolenja, kao što mu se na spomeniku, koji mu je narod podigao u gradu Negotinu, čitaju reči Lj. P. Nenadovića:

    --- Tvoj nam spomen kao sunce sjaje:
    Držaćemo s' dok nas jednog traje!


    - - - Aktualisiert - - -





    STOJAN ČUPIĆ — ZMAJ OD NOĆAJA
    (Piva, oko 1765 — Zvornik, 1815)

    Zmaj od Noćaja — kao što je srpska narodna pesma prozvala junačkoga Stojana Čupića — rodio se u Pivi, u Hercegovini, oko 1765. godine. Ostanuvši rano bez roditelja, Stojan se sa tri sestre svoje krene u Srbiju i ode dedu po ocu, koji se već ranije bio nastanio u Crnobarskom Salašu, u Mačvi. Tu se u nekakva učitelja naučio čitanju i pisanju. Dotle se Stojan zvao i pisao, kao i svi njegovi, Dobrilović, a tada dođe dedu njegovu neki Strahinja Čupić iz Salaša Noćajskog, čovek dobar, bogat i bez dece. On zaište Stojana da ga usini, pa se tako i učini. Po ovome poočimu-dobrotvoru dođe Stojanu prezime Čupić.

    Posle nekog vremena Stojan se oženi, a poočim mu da zemlje za rad i novaca za trgovanje. Još se priča da je on u tri puta, srećnim slučajevima, nailazio na zakopane novce koji su ga znatno obogatili.

    Tako je pokret protiv Dahija zatekao Stojana u najboljem vremenu muške snage i kao čoveka već znatno čuvena i uvažena. Odmah je počeo prikupljati oko sebe ljude i sa njima zasedati i zatvarati drumove i prolaze, te time činiti Turcima prve neprilike.

    Njegovo učešće kao neobičnoga junaka i veštoga vojskovođa u bojevima opevala je narodna pesma i verno i toplo. On je bio u nebrojenim bitkama, postao je jedno od najznatnijih lica u celom ustanku, ponos srpski i strah turski — ali se naročito ističu bojevi na Mišaru i na Crnobarskom Salašu. U prvome je pogubio Mulu Sarajliju, besna Turčina koji, po pesmi, ume i caru suditi. U drugome je slomio čuvenoga Mehmed-Kapetana. Guslar Višnjić, pevajući slavu Čupićevu, uzvikuje:

    Od kako je gavran pocrnio,
    Nije zmiju guja dočekala
    Kano Čupić Memed-Kapetana
    U široku polju salaškomu;
    Ako li tko verovati neće,
    Neka ide te očima vidi:
    Znati će se turska kosturnica
    Dokle teče sunca i Salaša!

    U boju kod Bajine Bašte prešao je preko Drine i izišao na megdan begu Zumbuliću.

    U Čupića bejaše duh srednjevekovnih ritera: na konju — koga je i pesma zapamtila, jer ga je zadobio na megdanu od Pejze Mehmed-age, "i jaše ga Turkom na sramotu" — u sjajnom panciru i sa čeličnom kacigom na glavi — on bejaše i po stasu i po glasu živa poetska slika i prilika. —

    Godine 1813. posle propasti, i Čupić pređe u Srem, ali se ubrzo vrati otuda, te po mačvanskim lugovima očekivaše vreme novoga pokreta. Čim planu novi ustanak, on se kod Valjeva sasta s Milošem Obrenovićem pa onda ode da diže Mačvu na oružje. Ali u Mačvi bejaše nekoliko kmetova kojima se novi pokret nije milio, i oni naume da unište Čupića nadajući se da tada neće ni od ustanka ništa biti. Stoga poruče Turcima da ga na jednom mestu na Drini sačekaju u zasedi, a samom Čupiću kažu kako je dobio poruku od nekoga Turčina iz Bosne, koji mu je i ranije nabavljao džebanu, da dođe na to mesto radi dogovora. Čupić poveruje pa se zajedno sa njima i krene i — bude uhvaćen, pa, okovan unakrsnim gvožđem, bude bačen u tamnicu zvorničku. Tu je, docnije, udavljen, pa se pusti glas kao da je umro od kuge. Kmetovi-izdajnici izginuli su uskoro, skoro svi, od srpskih ruku.

    Čupić je bio veoma rečit. Na skupštinama je govorio duge i veoma smišljene besede, tečno i zanimljivo. Zato je Vožd — imajući uz to na umu i pismenitost vojvode Molera — govorio:

    — Koekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću mu što zatraži. Pancir i kaciga Čupićeva čuvaju se sada u Muzeju Vojne Akademije u Beogradu. Ime, pak, njegovo živi za sva vremena u zahvalnom narodu srpskom.

  4. #194

    Registriert seit
    21.04.2012
    Beiträge
    2.559

  5. #195
    Gast829627




    POP LUKA LAZAREVIĆ


    Pop Luka Lazarević spada među najhrabrije i najčestitije junake i vojvode Prvog ustanka. Na Mišaru je komandovao konjicom, i najzaslužniji je za veliku pobedu. Udar njegovog konjičkog odreda s boka na tursku vojsku (sledili su ga, u drugom naletu, konjanici Matije Nenadovića) razbio je tursku vojsku. Kad je Šabac pao, Karađorđe ga postavi za komandanta grada. Kad je ustanak ugušen, pobegao je "preko vode" u Srem, i proveo je više od jedne decenije u izgnaništvu. Kad se vratio, Srbijom su već vladali Obrenovići. Postav je bio u Državni savet, ali se zbog starosti brzo povukao. Spadao je u junake koji su nerado o svom junaštvu govorili. I bio jedan od retkih vojvoda koji nije imao želje za vlašću, za položaje i časti nije se otimao".



    Luka Lazarević , rođen 1774. u Svileuvi. Posle školovanja u Sremu oženio se Marijom, kćerkom vrlo imućnog Maksima Pejića iz sela Zabrdice kod Valjeva, sa kojom je dobio sinove Mihajla i Kuzmana. Posle nekoliko godina popadija je iznenada umrla, a pop Luka se posvetio sinovima i crkvenoj službi, jer mu je vladika valjevski Danilo dao parohiju za Koceljevu i Ljutice.
    Nepogrešivo je znao kada treba mantiju da zameni sabljom.
    Od Mišarske bitke, pa sve do osvajanja šabačke tvrđave, učestvovao je u neprekidnim borbama po Mačvi, Kitogu i Drini, nanoseći teške gubitke Turcima. Iako postaje prvi komandant grada, odmah nakon njegovog osvajanja bio je i dalje na skoro svim frontovima gde su se ustanici razračunavali sa Turcima, posebno u bitkama na levoj obali Drine, između Zvornika i Srebrenice.
    Boj na Mišaru doneo je najveću slavu upravo njemu, koji je komandovao konjicom od oko dve hiljade konjanika. Dok su skriveni u šumi oko Mišara čekali na znak vrhovnog vožda Karađorđa da krenu u boj, on je izdao specijalnu naredbu četovođama i megdandžijama u kojoj je poručio da od njih zavisi ishod bitke i da Srbija od njih ne traži njihove živote, već pobedu. A ona se čekala od Kosova. I nju, kako im je rekao, samo oni mogu, na svojim sabljama doneti.
    Kada je konačno došao čas za boj, sa glavnicom svoje konjice stuštio se ka glavnom turskom štabu. Čudo od junaštva i hrabrosti, on je u tom sukobu zadobio nekoliko rana, ali je sa svojom konjicom i sa svojim Posavotamnavcima uspeo da se osveti Kulin-kapetanu (Mehmed-begu Kulenoviću), poznatom turskom silniku koji se pročuo po čestim upadima preko Drine i zverstvima nad rajom. Posle toga, vožd Karađorđe ga je nazvao svojom desnom rukom i posinkom.
    Na poziv kneza Miloša Obrenovića da napusti tuđi svet, pop Luka se vratio u Šabac sa svojom porodicom juna 1833. ovog puta sa svojom drugom suprugom Danojlom i sinovima Aleksandrom, Vladimirom i Kostom. Šabac ga je dočekao veoma svečano. Sa konjicom i sa kolima punim darova,a na poklon je dobio i konja zeleno-bele grive, baš kakvog je u mladosti i megdanima najradije jahao. Opet na konju, zastajući na Mišaru, gde je poljubio zemlju zalivenu krvlju mišarskih junaka, došao je u Šabac, u kuću u glavnoj ulici koju je dobio na poklon. Umro je 29. aprila 1852. u svojoj kući.
    "Srušio se opet jedan živi spomenik naše istorije, ugasila se jedna zvezda na srpskoj zemlji koja će na srpskom nebu, dok srpstvo traje sjati" - objavila je tadašnja "Šumadinka" na vest o smrti proslavljenog vojvode popa Luke Lazarevića, čoveka koji je protutnjao kroz sve velike bitke i mnoge megdane i koji je iz njih poneo 14 teških rana.

  6. #196
    Avatar von Vali

    Registriert seit
    18.12.2012
    Beiträge
    6.167
    das meiste stimmt eh nicht...

  7. #197
    Gast829627




    VASA ČARAPIĆ
    (Beli Potok, 1770 — Beograd, 30.11.1806)

    Po junaštvu, pouzdanju i odlučnosti, čuvenom imenu i dobrom glasu — stajao je u početku ustanka V a s a Č a r a p i ć, vojvoda gročanski, uza samoga Vožda Karađorđa. Tako ga je i pesma narodna stavila, odredivši mu zavidno društvo u lepim stihovima:

    Beograde, što si potamneo?
    A kako ti potamniti neću,
    Kad me biju sa četiri strane:
    S jedne strane dare od Rusije,
    S druge strane od Beča ćesare,
    S treće strane Petroviću Đorđe,
    A s četvrte Čarapiću Vaso!

    Nalazeći se na vrhuncu takve slave, Čarapić je junački poginuo na bedemima tvrdoga Beograda u zoru 30. novembra — na Sv. Andriju — 1806. godine. Šta je Srbima značila smrt njegova svedoči narodno pevanje po osvojenju Beograda:

    Beograde velika radosti!
    Čarapiću velika žalosti!
    Beograd se od Turaka uze,
    Ali soko Čarapiću pade!

    Ali nam se čini, da to još bolje kazuje zabeleška. M. Đ. Milićevića, kome je Petar Jokić, stari buljubaša Voždov, u pero kazivao događaje iz toga doba. "Kazavši — veli Milićević — kako je Čarapić pao, Jokić se zagušio od plača, i dugo, posle toga, nije mogao nastaviti pričanja". Tako je stari borac žalio za nenaknadnim junakom punih četrdeset i šest godina docnije!— — —

    Vasa Čarapić rodio se u Belom Potoku, selu pod Avalom, a porodica mu je starinom iz Kuča.

    U Kočinoj Krajini i Vasa se borio protiv Turaka kao mlad dobrovoljac, a po svršenom ratu, kad Turci ponovo zemljom ovladaše, izabran je bio na skupštini nahijskoj za kneza nahije gročanske. Vršeći tu dužnost, Vasa je izišao veoma na glas kao razborit i odlučan starešina. Stoga je i sam bio u krvavu spisku beogradskih dahija zajedno sa bratom od strica, Markom. Saznavši to, Čarapići su se čuvali bliže Avali i gledali su da izbegnu potrebu slaziti u Beograd. Ali kad Marko Čarapić pade kao jedna od prvih žrtava dahiske seče knezova, Vasa vide da je došlo doba drukčijega rada. Skloni se, za vreme, na Avalu, razmišljajući šta će činiti u šumi od mraza ogoleloj, ako bi ga Turci stali tražiti. Zima je izmicala a topliji su dani osvajali — i Vasa uskoro ugleda da je glog počeo listati. Junak planu i ožive, izvadi malenu srebrnu paru i udenu u glog, da ga time daruje, pa grunu iz pištolja i radosno kliknu: "Čik sad, Turo! Gora olista: Vasa steče krila!"

    U tom je počeo ustanak.

    Kad se posle srpske nedaće na Jagodini, u samom početku ratovanja, vraćao u Beograd opaki dahija Kučuk-Alija sa strašnim imenjakom svojim Gušancem i njegovim besnim krdžalijama — pričekao ih je Čarapić s malo društva u zasedi i od njih učinio pokor. Posle toga su se Turci pažljivije zatvarali u svojim kućama u Beogradu.

    Ostavljajući na stranu druge bojeve, u kojima se Čarapić tako odlikovao da je stekao prava i slobode ići u svako doba Voždu pod čador bez prijavljivanja — zastaćemo na najslavnijem događaju, na osvojenju Beograda, čemu je Čarapić svesno težio još od samoga početka ustanka.

    U tom slavnom i krvavom boju Vasa je vodio svoju vojsku i Voždovu gardu na najtvrđu Stambol-kapiju, osvojio je, ušao u varoš i pobednički pošao u pomoć braći koja su napadala na četvrtu — Vidin-kapiju. U najvećoj seči vojvoda Čarapić okrete se svojoj vojsci i viknu: "Za mnom te junaci!" U tom trenutku pogodi ga tane i on pade, smrtno ranjen, pri ulasku u Beograd za čiju je slobodu živeo i za čiju je slavu umro. Vojnici njegovi iznesoše vojvodu svoga na nosilima od pušaka u glavni stan srpske vojske, na Taš-Majdan, gde hrabri ratnik predade dušu Gospodu, ostavljajući amanet da ga sahrane kod manastira Rakovice u blizini Beograda, gde i danas počiva.

    Na mestu gde je Čarapić pao počinje danas živa "Čarapićeva ulica" slobodnoga Beograda.

  8. #198
    Gast829627



    STANOJE STAMATOVIĆ GLAVAŠ
    (Glibovac, 1763 — 25.02.1815)


    Rečima pesnikovim ovako junački Glavaš živo i verno iznosi dve slike onoga gorskoga života kojim je živeo i on i veliki broj njegove srpske braće:

    Triest sam druga onda imao,
    A pošao sam gorom hoditi,
    Po mračnoj gori četu voditi.
    Sjaju se toke, zveče noževi,
    Na njima gori čoja crvena,
    Živim se okom ne da gledati ...

    A gledajući sitnu knjigu, veli Glavaš:

    Proklet da Bog da! ... Što je ne učih!...
    Al' opet na njoj da sam banio,
    Ko bi se dugom puškom slavio,
    Ko bi na drumu Turke čekao?
    Ko l' ih po mračnom lugu sekao?

    U tim je slikama najtačnije obeležje života i sudbine onoga pokolenja koje je pre jednog veka bilo viteški predstavnik svoga naroda. A na polju takoga rada jedan od najboljih bejaše S t a n o j e G l a v a š .

    Glavaš je rođen u Glibovcu, selu blizu Palanke, okruga podunavskoga. Do opštega narodnog ustanka na tome se zemljištu i kretala radnja njegova, a kad su minuli dani narodnoga ratovanja u tom je opet kraju Glavaš i poginuo.

    Već dosta vremena pre ustanka Stanoje je bio na glasu kao hrabar vođ gorskih hajduka koji bejahu preteče narodnoga pokreta. Za karakteristiku njegovu dovoljno je pomenuti, da je u njegovoj junačkoj družini bio kao hajduk i Veljko Petrović — potonji vojvoda Hajduk-Veljko, kome je taj naziv i ostao iz doba četovanja pod vodstvom Stanojevim. Veljko se tada i oženio jednom rođakom njegovom.

    Na dogovoru narodnih prvaka u Orašcu, u početku 1804, bude Stanoje ponuđen da se primi za vrhovnog vođa narodnog. Ali on to odbi ovim razložitim rečima: "Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju i slušaće me; ali narod sav nije u hajducima, pa će ljudi sutra reći: "Kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće ni kućišta: kad Turci navale on će u šumu, a mi ćemo ostati da nas Turci robe". Nego vi postavite starešinu kakvoga čoveka koji je i do sada bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu kao i do sada." Posle toga razloga pao je izbor na Karađorđa.

    Glas i junaštvo Stanojevo i njegove hajdučke čete bejahu uvek dobro došli ustanicima a naročito u samom početku, kao najtežem trenutku, opštega pokreta. Stanojeva družina bejaše jezgro ratničko za prve dane i u prvim bojevima. Pri osvajanju Batočine bude Stanoje teško ranjen, ali osta u boju do kraja, a po svršenoj borbi sede na jedan panj, razgoliti krvavo rame u čijoj je dubini bio zastao turski kuršum i pozva jednoga hajduka da mu olovo izvadi. Hajduk oštrim brijačem raseče mišicu unakrst, izvadi kuršum i omota ranu, a Stanoje ustade i reče: "Sad idemo da osvajamo Jagodinu. Tamo će nas Turci još žešće dočekati. Neka ima mesta za drugo olovo!"

    Kad je skadarski Ibrahim-paša s ogromnom vojskom u avgustu 1806. godine udario na Deligrad, koji će sa toga boja i izići prvi put na glas — Glavaš uzme 2500 pešaka i 500 konjanika pa udari u desno preko Morave na Kruševac a odatle prodre preko planine Jastrepca u Toplicu i grune na Prokuplje, gde mu se niko nikad nije nadao. Turci se iznenade i zatvore u šanac odakle se stanu braniti. Borba je trajala celu noć, a od puščane vatre i plamena zapaljenih kuća blistala je cela Nemanjina Toplica. Iz novopronađenog opisa toga događaja vidimo da je Glavaš svu stvar izveo čistom taktikom hajdučkoga ratovanja. To je bilo "na dve nedelje po Gospođinudne". Tim upadom u Toplicu i dalje u lapsku dolinu Glavaš je ne samo pokazao veštine i odlučnosti već je podigao moral i pouzdanje u sve vojske srpske, kad se za njegova dela svuda saznalo. Ibrahim-paša, dočekan i inače junački na Deli-gradu, poplaši se da ne bude sa svim opkoljen te se povuče u Niš, koji je neprestano bio u velikom strahu. Na ovaj se kraj Stanoje navratio i docnije u toku daljeg ratovanja, prilazeći mu s ibarske strane.

    Posle mnogih bojeva, u kojima je hrabro sudelovao, Stanoje je dočekao, najzad, i katastrofu narodnu s jeseni 1813. I on je bio jedan iz onog manjeg broja čuvenih ljudi koji ostadoše u otadžbini. Nova turska uprava, težeći u početku miroljubivosti, postavi Glavaša za "krserdara" — da čuva carigradski drum. S jeseni 1814. planu Hadži-Prodanova buna, koja bi brzo ugušena. Stanoje je imao zadaću da uhvati Prodana, ali on toga ne htedne učiniti već mu pomogne da pređe preko Save. Zato beogradski Skopljak-paša naredi muselimu u Palanci, i pošalje mu dosta ljudi, da Stanoja uhvati živa ili mrtva. Stanoje dođe u Palanku, gde mu najpre zatraže oružje koje je bio ranije u boju oteo, ali ga on ne htedne dati već se vrati kući, upravo kolibi, gde ga, malo docnije, Turci opkole te se otpočne prava bitka, u kojoj Stanoje Glavaš, zamenivši glavu junački, pogine. To je bilo u početku 1815, pred ustanak na Takovu.

    Glava njegova bude odnesena u Beograd, odakle je rođaci njegovi dobave — ili veštinom ili otkupom — i sahrane kod već pogrebenoga tela. —

    Krv Glavaševa bejaše znak da je doba za nov ustanak. Rumenilo je njeno obasjalo zoru Takovskih Cveti!



  9. #199

    Registriert seit
    14.06.2005
    Beiträge
    2.144
    Gibt´s bei der Milunka auch ein Tittenfoto -so wie bei Johanna von Orleans- ?

  10. #200

    Registriert seit
    15.03.2012
    Beiträge
    12.950
    Zitat Zitat von LordVader Beitrag anzeigen
    Gibt´s da auch ein Tittenfoto -so wie bei Johanna von Orleans- ?
    musst du denn ALLES serbische schlecht machen?

Ähnliche Themen

  1. Heroji Bosne...
    Von Posavljak im Forum Kriminalität und Militär
    Antworten: 17
    Letzter Beitrag: 31.03.2011, 12:00
  2. Stigli heroji iz Splita
    Von GodAdmin im Forum B92
    Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 12.07.2010, 15:30
  3. ?ilas:Gra?anka i voza? GSP-a heroji
    Von GodAdmin im Forum B92
    Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 22.03.2010, 16:30
  4. ŽENE NARODNI HEROJI (Volksheldinen Jugoslawiens)
    Von Zmaj im Forum Geschichte und Kultur
    Antworten: 9
    Letzter Beitrag: 28.02.2010, 17:31
  5. Heroji
    Von im Forum Politik
    Antworten: 5
    Letzter Beitrag: 27.07.2004, 11:34