BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Erweiterte Suche
Kontakt
BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Benutzerliste

Willkommen bei BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen.
Seite 2 von 3 ErsteErste 123 LetzteLetzte
Ergebnis 11 bis 20 von 26

"Unsere Neger, unsere Gegner" - Vladimir Arsenijević

Erstellt von TigerS, 18.07.2013, 13:47 Uhr · 25 Antworten · 1.547 Aufrufe

  1. #11
    Avatar von TigerS

    Registriert seit
    04.11.2005
    Beiträge
    7.474
    Zitat Zitat von Diametralis Beitrag anzeigen
    editiraj #7 pa odi sam opet guslati
    du bist der beste...


    gruß

    - - - Aktualisiert - - -

    Zitat Zitat von Babsi Beitrag anzeigen
    ich meine in serbisch
    Hier bitte

    Naši crnci-naši neprijatelji!

    Srbija Kosovo reklamira kao „kolevku nacije”, ali prezire njegovo stanovništvo. Srpski pisac govori o fatalnom odnosu svojih sunarodnika prema Albancima.

    Za sve državljane bivše Jugoslavije, osobito za nas Srbe, kosovski Albanci su pre svega bili „naši crnci”. Sada oni važe za arhineprijatelje Srbije, a nacionalistički političari moje zemlje bezskrupulozno koriste ovaj mit sve do danas, kada se pregovora o budućnosti južne srpske pokrajine, Kosova, koja je od 1999. godine pod upravom UN. Ako se neko u zapadnoj Evropi zapita kako se sve to moglo desiti, ja mu mogu odgovoriti. Jer ja sam ovu priču slušao i gledao u svojoj zemlji.

    Zemlja koja je nekada bila moja, bivša Jugoslavija, sadržala je enormnu etničku i kulturnu raznovrsnost. Maršal Josip Broz Tito zvao je tu raznovrsnost našim jugoslovenskim „ melting pot ”, ali u stvarnosti to nikada nije bilo tako. Nakon Titove smrti, ova raznolikost je tragično instrumentalizovana. Društveno pocepana, podeljena u etničke i kulturalne podgrupe i dalje oblikovana privrednom hijerarhijom naprednijih i manje naprednih regiona, Jugoslavija nakon Tita se poslovično kretala po evropskoj vertikali.

    Na vrhu ove vertikale, na krajnjem severu na granici sa Austrijom, nalazila se najrazvijenija republika Slovenija. Ona je, na neki način, predsavljala trajno „gore” tadašnje zajedničke domovine. Dalje se preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije u centru, do Crne Gore i Makedonije na krajnjem jugu, spušta hronično „dole” naše tadašnje zemlje. „Što južnije, to tužnije”, tako narodni jezik opisuje lestvicu specifično jugoslovenskog rasizma, koji je uvek bio usmeren protiv onih koji se geografski i ekonomski nalaze neposredno ispod. Tako Slovenci pokazuju svoj prezir prema seoskim bukadžijama, neradnicima i gubitnicima u drugim republikama, najviše prema Hrvatima, Hrvati su to preneli na Srbe, a ovi su se opet zabavljali smejući se Makedoncima ili Crnogorcima. Bosanci, kao stanovnici centralne jugoslovenske republike, bili su predmet podsmeha za svih strana.

    Kosovski Albanci su za nas bili primitivne čiča Tome

    Ali, dalje su tu bili i Albanci južne srpske pokrajine Kosovo. Njihov maternji jezik ne pripada slovenskoj grupi jezika. Bili su siromašniji nego mi ostali. Njihova kultura nam je bila sasvim strana. U šarenoj pomešanosti najrazličitijih Jugoslovena, kao najjužnija etnička grupa, oni su bili osuđeni da igraju ulogu apsolutnih autsajdera. Ono što smo mi drugi u bivšoj Jugoslaviji mislili da znamo o Albancima bilo je smeša uvredljivih klišea. Svakodnevno smo ih pogrdno zvali samo „...ima”. Ako nismo otvoreno mrzeli „...e”, to je bilo samo zato što ih nikada nismo smatrali vrednima naše mržnje. Između „njih” i „nas” ni u najbolja vremena nije bilo dijaloga.

    Kosovski Albanci – za nas su to bili bučni, primitivni, ponekad komični čiča Tome, koji se nisu bunili na udarce. Oni su bili naši crnci. Koliko je prisutnost prezrenih Albanaca u svesti prosečnog Jugoslovena Titovog vremena bila malo prisutna, utoliko više se tadašnji nemarni kulturni rasizam iz današnje perspektive čini bezopasnim, ako ga uporedimo sa nasilnom ubilačkom mržnjom prema „...ima”, kako Srbi ih shvataju nakon Titove smrti i prvih „nemira” na Kosovu krajem prošlog veka. Ovaj resentiman je bio osobito intenzivan u fazi nateklog nacionalizma u svim republikama, za vreme srpskog tiranina Slobodana Miloševića i njegovog nemilosrdnog rasparčavanja zajedničke države. Devedesetih godina i političari i mediji počeli su da upotrebljavaju kolokvijalni i pogrdni pojam „...i”. On ih je sve više i više učvršćivao kao objekt naše paranoje. Sve više i više se o njima govorilo kao da postoje samo iz jednog razloga, da unište i ponište nas Srbe.

    U legende vesti koje je reformisao Milošević pripada i jedan istorijski mit, koji glasi ovako ili slično: „Isprva je na Kosovu bilo znatno manje Albanaca nego Srba. Ali tokom godina oni su se iz Albanije probili preko granice (nekim još nerazjašnjenim čudom! V.A .) i naselili se tu pored nas, pred našim očima, i „nikom ništa”. Opremljeni, kako smo mi to videli, životinjskim sposobnostima, razvili su kolektivnu izdržljivost termita i, šta više, namnožili se poput zečeva. Ježili smo se na njihov nekontrolisan virtilitet i visoku stopu nataliteta, stresali smo se od gađenja. Pri tome se često kontinuirano zahtevalo od svakog Srbina da pokaže mržnju prema „...ima”. Ko nije negovao ovu mržnju, nije se ni u kom slučaju mogao nazvati pravim Srbinom – i verovatno to nije ni bio. Tako je propaganda srpske politike i Miloševićeve ere, te medija koji su ga uvek podržavali, „...e” objašnjavala kao arhetipske neprijatelje, bez kojih je egzistencija Srba bila praktično nezamisliva. Jer, šta bi bio Betmen bez svog Džokera? Sada „...i” nisu više bili smešne čiča Tome, naprotiv. Oni su se pretvorili u užasne, opasne demone, tvrdoglave i uporne u svojoj nameri da zauzmu naše istorijske teritorije, da nama Srbima otmu Kosovo polje, „kolevku naše kulture”, da nam ukradu naše mitove, i pokradu ono na šta imamo istorijsko pravo.

    Odlučan da se jednom za svagda razračuna sa ovim „...ima”, naš predsednik Milošević je skovao fantastičan plan. U njegovom opskurnom carstvu zla, siromaštva, etničke mržnje i hiperinflacije, trebalo je da policija i vojska uz pomoć masovnih medija nekažnjeno diskriminišu i ponize kosovske Albance. Smeli su ih proizvoljno hapsiti ili oslobađati, pljačkati njihove posede, uništavati njihove porodice i sela. Oslobođen svake odgovornosti, ojačan popularnošću u narodu, predsednik je godinama savesno sprovodio svoj plan, donoseći nasilje i razaranje prvo na Kosovo, a onda i na celu teritoriju Jugoslavije. Nakon Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine došlo je do kratkog primirja, ali 1999. godine ova spirala nasilja je na kraju vratila Miloševića ponovo tamo odakle je sve i počelo – natrag na Kosovo. Ono će postati i mesto njegovog kraja, nakon trinaest godina destrukcije. Kad je NATO krajem marta 1999. godine počeo da bombarduje glavne krivce, Srbiju i Crnu Goru, razoreno je još infrastrukture i bilo je na stotine civilnih žrtava. Ali tome je usledio i kraj vladavine srpske države u provinciji Kosovo. Istovremeno je na ovom nesrećnom mestu došlo do još jedne izmene uloga između žrtava i ubica. Došlo je do egzodusa hiljada Srba i Roma i oluje osvete „pobednika”, i još jednom je trebalo da žrtve budu skoro isključivo nevini civili. Nada u mogući zajednički život u skorijoj budućnosti, u normalnost između sasvim običnih ljudi, Srba i Albanaca, je propala.

    Naši mladi ljudi ponovo mrze, lakomisleno i sa uživanjem

    Milošević je svoju igru vodio tako lukavo, da je epilog bio moguć na samo jedan način, u međunarodnom sudu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, u Hagu. Ipak, Miloševiću je uspelo da izbegne mesto na kom bi se možda sprovela pravda, ako i tako što je umro od srčanog udara. On je izbegao pravdi i nama ostavio pitanje krivice. Mi, građani Srbije, ne ponajmanje zbog toga, opterećeni smo krivicom i sramom, bilo da ih prihvatamo ili ne.

    Pre nekoliko godina srpski mediji su mesecima izveštavali o masovnim grobnicama, čije mrtve su forenzičari identifikovali kao kosovske Albance. Jedna od možda najstrašnijih slika bila je kamion-hladnjača, iz kog su albanske žene, deca i stari sa Kosova, bili bačeni u jezero Perućac, u blizini ušća reke Derventa. Na ekranima smo videli poluraspadnute, obučene leševe koje su izvlačili iz vode, slušali smo šokantno svedočenje vozača, koji je trebalo da transportuje mrtve sa Kosova, da bi se sakrio zločin. U to vreme jedna beogradska televizijska stanica prikazala je intervju sa jednim čovekom, koji se mirno kupao u tom divnom jezeru, iz čije zelene vode su upravo pecani leševi. Kada ga je reporterka pitala da li mu to smeta, Simplicissimus je tresao glav om, dok je voda kapala sa njega. „Iskreno rečeno, ja u sve to uopšte ne verujem” rekao je potpuno hladan u kameru, žmirkajući nevino i smeškajući se lakonski. Ponosno je ponovo skočio u vodu. Ludilo, mogao bi neko pomisliti. Ali baš suprotno. Reakcija tog čoveka je sasvim razumljiva. Mi, srpski građani i građanke, iza sebe imamo deset godina ispiranja mozga medijima i politikom, deset godina lekcije o tome kako konstantne laži mogu dovesti do toga da neko poveruje u sopstvene laži. Čovek koji se kupao se jednostavno poslužio ovim umećem, koje se kod nas lako može steći.

    Poricanje je jedan od centralnih novih srpskih kvaliteta. Toliko nov, da mi nemamo odgovarajuću reč za to, a oni prosvetljeni to označavaju engleskom rečju „ denial ”. Ovo „ denial ”, hladnoća licem u lice sa ljudskom patnjom, nesposobnost da se pokaže elementarno saosećanje, dokazuje da mi kao društvo nismo nigde. Ponekad se čini kao da nismo hteli da izbegnemo vrtlog prošlosti. Pitanje o statusu Kosova, i, u najmanju ruku podjednako važno, pitanje o našem budućem odnosu prema kosovskim Albancima, ubrajaju se u najvažnija od svih, i na njima se može pokazati naša politička zrelost. To što im ne pristupamo konstruktivno ima svoje dublje razloge. Današnje srpsko društvo je zasićeno politikom. Ono je umorno od izgubljenih ratova, izmoreno od hronične neimaštine i osećaja, da mora sebe smatrati ili žrtvom ili krivcem, plaši se promene i izbegava odgovornost.

    Dakle, prema svim predviđanjima sigurno je da se naš pogled na kosovske Albance neće menjati. Tradicionalnom resentimanu se prosto dodaje potisnuti bes gubitnika, koji sebi daje oduška u samosažaljenju, i koji se može udružiti sa mističkom idejom da smo uvek u pravu. Da, neizbežni „gubitak” nekadašnje južne srpske pokrajine Kosovo određeni krugovi našeg društva će shvatiti upravo kao apokalipsu. Nedavno je centar Beograda bio oblepljen plakatima, koji žele da nas opamete: „Nema Srbije bez Kosova”. Ko to kaže, taj laže, što u suštini mnogi znaju – jer uprkos svemu postaje jasno da status Kosova igra primetno marginalnu ulogu za svakodnevnicu i brige Srba. Zapravo se čini da su mnogi građani, razočarani sa svih strana, odlučili da ni u šta više ne veruju – slično Simplicissimus -u koji se kupao u jezeru.

    Ali šta može da se očekuje od generacije koja je odrasla u ratu i razaranju, koja je zadojena politikom otvorene mržnje, koja ne može da dobije vizu da upozna druge slobodne zemlje? Pa, na žalost, ne mnogo toga. Naši mladi ljudi ponovo mrze, bez uzdržavanja, lakomisleno i sa zadovoljstvom. Ispitivanja učenika mogu vam podići kosu na glavi – i potvrđuju svakodnevni utisak. Oko trideset procenata srpskih srednjoškolaca misle da se „ne bi trebalo družiti sa Albancima, niti ih posećivati”. Skoro trećina mladih misli da Kinezima – jedinoj relativno velikoj grupi stranaca u našoj zemlji – treba oduzeti boravišne dozvole, čak i ako poštuju zakon. Prema homoseksualcima i zaraženima HIV-om svaki treći mladić, odnosno svaka druga devojka pokazuju izrazito negativan stav.

    Zastrašujuća je misao sa kakvim morbidnim uspehom je savremeno srpsko društvo deformisalo misli i emocije mladih ljudi. Možda je rešenje u stoičkom podnošenju i čekanju. Možda čovek prosto mora smo da se nada da će izrasti neka druga, nova generacija, u mirnijim i zdravijim okolnostima. Možda nam zaista ostaje samo da verujemo da će tek naši unuci biti naša prava deca.

    Vladimir Arsenijević je rođen 1965. godine u Puli (Hrvatska). Njegove nagrađivane knjige su prevedene na mnoge jezike. Živi u Beogradu.

    Die Zeit , broj 39, 20.09.2007.

    sa nemačkog prevela Una Popović


    gruß

  2. #12
    Diametralis
    Vladimir Arsenijević je rođen 1965. godine u Puli (Hrvatska). Njegove nagrađivane knjige su prevedene na mnoge jezike. Živi u Beogradu.

    Die Zeit , broj 39, 20.09.2007.

    sa nemačkog prevela Una Popović
    kopiraj ljuCki, tigrice

  3. #13
    Avatar von Dolls

    Registriert seit
    17.03.2010
    Beiträge
    4.903
    Bravo tigrice!!


    ukakio si svoju vlastitu temu


    haj cao




  4. #14
    Avatar von TigerS

    Registriert seit
    04.11.2005
    Beiträge
    7.474
    Zitat Zitat von Dolls Beitrag anzeigen
    Bravo tigrice!!


    ukakio si svoju vlastitu temu


    haj cao



    Die Lili macht das scho Sauber

    gruß

  5. #15
    Avatar von Dissention

    Registriert seit
    25.02.2010
    Beiträge
    9.970
    Sein Lebenslauf auf Englisch:
    Vladimir Arsenijevi

    Text ist ganz gut, vor allem die Realprobleme werden sachlich angegangen.

  6. #16
    Avatar von papodidi

    Registriert seit
    30.12.2011
    Beiträge
    13.505

    Cool

    Text ist gut, die Hierarchie unter den Ethnien in Ex-YU kann ich nur aus eigener Erfahrung bestätigen. Slowenen, Kroaten, Serben, dann gleichauf Bosnier und Montenegriner, danach Mazedonier und dann die Albaner, von uns liebevoll "Schippies" genannt.
    Dann kam ne ganze Weile gar nichts und danach die Roma...

  7. #17

    Registriert seit
    27.10.2011
    Beiträge
    2.572
    Ja, die Albaner waren früher wirklich das schwächst Glied in der Nahrungskette. Ausgelacht, verspottet und verachtet.
    Aber so funktioniert nunmal die Welt. Fressen oder gefressen werden. Wer den Prügelstock nicht halten kann, der wird selber verprügelt. Wer sein Haupt senkt, in der Hoffnung dass man ihn in Ruhe lässt, der bekommt gleich eine weitere auf den Hinterkopf. Immer auf die Schwachen, das war schon immer so. Mit den Schwachen, kann mans machen.

    Ich hoffe die Albaner lernen jetzt, wie man sich vor der serbo-barbarischen Arroganz verteidigt. Die sollten sich zusammenschließen und eine kräftige Nation werden.

  8. #18

    Registriert seit
    10.03.2013
    Beiträge
    676
    iz cega dolazi nista
    es ist nicht weggzu denken, der suggvestive einfluss der vergangenen jahrzenten. nationalismus und unverständniss. eigentlich verfügen die serben über ein grosses pensum, mit einen schritt in die richtige richtung können sie einiges vollbringen. so wie jedes land auf denn balkan. der schnittpunkt bleibt wieder bei denn serben und albanern, alle anderen sind nur allierte. entweder sind sie dafür oder dagegen. aber hassen ist doch halt am einfachsten, da der stolz sich hier auf die eigene wurzel stützen kann. serben hassen weil sie einfach da sind, albaner hassen durch das erleiden eines krieges. auf ein erwachen zu hoffen ist nicht vergebens, man sollte es auch wagen. es stimmt , es liegt bei der jugend denn ersten schritt zu tun. aber jetzt, nicht zu jammern und glauben irgenwann löst sich das problem von selbst, denn solange nicht ein kulturschock stattfindet, wird sich nie was ändern. die geister eurer vofahren werden immer in denn köpfen der generationen poltern, solang sie sich nicht durch geistlichen fortschritt befreien lassen.

  9. #19
    Avatar von med1

    Registriert seit
    09.07.2013
    Beiträge
    661
    Ich frag mich nur warum kostet ein Red Bull in Serbien 149 Dinar (1.31 Euro) und in Kosovo mehr als 2 Euro.

  10. #20
    Gast829627
    habs net gelesen weil zu lang und wenn lang von dir gesucht dann ist es eh nur ich küss mal nen arsch thread oder zwei oder dreihundert..................

Seite 2 von 3 ErsteErste 123 LetzteLetzte

Ähnliche Themen

  1. Antworten: 16
    Letzter Beitrag: 08.04.2013, 00:53
  2. Unsere ("importiere") Volksmusik
    Von Zurich im Forum Geschichte und Kultur
    Antworten: 195
    Letzter Beitrag: 31.03.2012, 04:46
  3. "Unsere " Hauptstadt ist Belgrad
    Von Josip Frank im Forum Politik
    Antworten: 109
    Letzter Beitrag: 27.03.2012, 17:57
  4. Antworten: 11
    Letzter Beitrag: 27.12.2010, 17:33
  5. Antworten: 3
    Letzter Beitrag: 30.10.2007, 16:23