Vojvode prvog srpskog ustanka

Stanoje Glavaš prvi među hajducima


• Uoči Prvog srpskog ustanka, najpoznatiji među hajducima bio je Stanoje Glavaš • Na skupu u Orašcu odbio da stane na čelo ustanika, smatrajući da "nisu sav narod 'ajduci, pa da za 'ajducima idu" • Ubili su ga Turci posle sloma Hadži-Prodanove bune


Stanoje Glavaš



Zamislite zemlju čiji stanovnici moraju da saviju glavu i sklone se s puta, makar i u blato do pasa, svaki put kada prođe pokoji Turčin, bio on paša, ili najobičniji zanatlija, da plaćaju deseti deo od svoga prinosa spahiji, deveti čitluksahibiji, carev harač, porez, globu i uz to da hrane i poje svoje zlotvore svaki put kada im svrate u kuću, a da ni sami nemaju dovoljno da se ishrane. Kada pijani Turci, posle obilate večere požele da se malo zabave domaćinovo je samo da se skloni i ne gleda kako mu obljubljuju kćer, sestru ili rođenu ženu. U protivnom - leti glava.

Turčin ima pravo da udari čoveka bez objašnjenja, a katkada i da ga ubije, može da ima sve što poželi, jer kadija (sudija) i muselim (slično šefu policije) uvek su na njegovoj strani, kao i sam zakon koji štiti Muhamedove pravovernike. Obična raja nema nikakvih prava, sem da radi od jutra do mraka u pokušaju da namiri sve poreze koji se od nje traže i da pritom preživi, ukoliko može. Ako se, pak, poturči i promeni veru, istoga časa dobija prava kao i svaki Turčin.

Tako su Srbi živeli gotovo puna četiri veka.


Hajduk

Hajduci - srpski ponos


Najponosniji među njima, oni koji nisu mogli da se pomire sa ulogom potlačenih, odmetali su se u hajduke. Iz svojih gorskih staništa, dobro naoružani i neustrašivi, napadali su Turke kad god je za to bilo prilike, otimali im novac, zlato, konje, pa potom blago delili među sobom, ili pomagali svoje porodice, koje su ostale po selima. Ovaj vid otpora turskom zulumu bio je i zametak velikog ustanka koji je kasnije doveo do konačnog oslobođenja Srbije.

Hajduk je povremeno bio i sam vožd Srbije Karađorđe Petrović, pre nego što je izabran za vođu ustanka, a vojevanje po srpskim gorama dobro mu je došlo u savlađivanju ratničke veštine koja je u ono vreme, kada je turska sila bila nebrojeno puta moćnija od srpskih snaga, bila jedino efikasna. Ova veština podrazumevala je brzinu, lukavstvo i izuzetnu hrabrost.

Vođ hajduka koji su preteče narodnog ustanka bio je i znameniti harambaša Stanoje Glavaš. Dugih crnih brkova, tamnih namrštenih veđa, pronicljivih očiju, snažnog glasa i ponositog držanja bio je uzor mnogim mladićima u tome kako bi trebalo da se drži pravi junak. Odelo mu je bilo najbolje: iskićeno tokama i dugmadima, protkano zlatom, utegnuto pojasom, sa obaveznim kuburama zadenutim u njega. Kada bi projahao kroz kakvo selo, mada je to retko činio, jer se uglavnom krio od turskih straža, izazivao bi divljenje i uzdahe devojaka.

Srbija je u to vreme bila mala seljačka zemlja, sa ubogom rajom vazda odevenom u dronjke, od koje poneko nikada u životu nije video nijedan grad. Živelo se u bedi i pod stalnim strahom. Porodični život odvijao se u takozvanoj zadruzi, gde je najstariji - otac, odlučivao o svemu, kada bi ostario prenosio je to pravo ili na najstarijeg, ili na najpametnijeg i najsposobnijeg muškog člana.

Ove porodične zajednice živele su u jednom domaćinstvu koje je imalo centralnu kuću sa samo jednom prostorijom, gde se spremala hrana, u kojoj se jelo i savetovalo o porodičnim pitanjima, gde se slavio svetac i primali se gosti. U njoj su spavali domaćin i domaćica, a ostali, sinovi i snaje sa porodicama, spavali su u odvojenim kućama - vajatima, koji su služili isključivo da se u njima prespava, te nisu imali ognjište i nameštaj.

Nije zato ni čudo što je u to vreme hajduk bio pravi praznik za oči: kršni plećati momci odeveni u najbolja odela, naoružani dobrim puškama i uvek puni samopouzdanja, ulivali su poverenje svom narodu i izazivali strahopoštovanje kod neprijatelja. Od kako u proleće gora olista do kasno ujesen, vojevali su, napadajući Turke po drumovima, a u zimu bi se sakrivali kod jataka i čekali svoje vreme.

U vreme seče knezova, kojom su turske dahije pokušale da uguše početke ustanka, 1804. godine, u Orašju su se sastale vođe hajduka i kneževi srpski kako bi odlučili šta će se dalje činiti. Doneta je odluka da se ustanak podigne, čime je postavljeno i pitanje njegovog vođe.

- Nijedna kuća ne može bez starešine, a kamoli toliki narod. Valja da se zna koga ćemo pitati i slušati - rečeno je na ovom skupu.

Najveći broj prisutnih počeo je da izvikuje ime Stanoja Glavaša, kao najiskusnijeg i najboljeg ratnika među njima, onoga koji je pobio najviše Turaka i koga hajduci slepo slušaju. Glavaš je na to ustao i odgovorio:

- Dobro, braćo. Ja sam 'ajduk i mene 'ajduci slušaju i slušaće me, ali sav narod nijesu 'ajduci, pak će ljudi sjutra reći: "Kuda ćemo mi za 'ajdukom?" U 'ajduka niti ima kuće ni kućišta, sjutra kad Turci navale on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu da nas Turci robe i 'araju. Nego vi postavite starješinu kakoga čoveka između vas, koji je i do sad bio s narodom, a ja ću činiti što mogu, kao i do sad.

Pošto je Stanoje Glavaš odbio predlog da predvodi Prvi srpski ustanak, izabran je Karađorđe koji se takode isprva opirao, braneći se da ne ume upravljati narodom i da je "zao i ljut, pa hoće odmah da ubije", ali je skupština odlučila da je u tom času i potreban takav čovek, pa Crni Đorđije posta vožd Srbije.

Borbe u Toplici

U borbama koje su usledile Glavaš je predvodio deo ustanika i pokazao se kao mudar i nadasve hrabar vojskovođa. Pri osvajanju Batočine bio je teško ranjen, ali boj nije napustio do samog kraja. Po svršenoj borbi seo je na jedan panj, razgolitio krvavo rame i rekao: "Sad idemo da osvajamo Jagodinu. Tamo će nas Turci još žešće dočekati. Neka ima mesta za drugo olovo".

Godine 1806. kada je skadarski Ibrahim-paša udario na Deligrad, Glavaš je sa svojom vosjkom tako branio okolinu Prokuplja da je od puščane vatre i plamena sva Toplica gorela. Pojavio se tamo odakle ga Turci nisu očekivali, jer je preko planina i šuma Jastepca grunuo u grad. Borba je trajala čitavu noć i Ibrahima-paša je na kraju bio prinuđen da se povuče u Niš.

Sa propašću Prvog srpskog ustanka 1813. godine Glavaš je od nove turske uprave koja je tražila način da miroljubivim putem uspostavi saradnju sa ustanicima, postavljen za krsardera, čuvara carigradskog druma, ali je on 1814. godine pomogao novom ustanikuHadži-Prodanu da pobegne iz zemlje, pa beogradski Skopljak-paša naređuje da ga uhvate živa ili mrtva. Opkoljen je u svojoj skromnoj kući, gde je i poginuo, ne želeći da se preda. NJegova glava odnesena je u Beograd, a odatle su je njegovi rođaci, veštinom i otkupom u zlatu, vratili i sahranili u Glavaševom rodnom Glibovcu kod Palanke.



---------------



Hajduk Veljko Petrović

Kad imam - delim, kad nemam - otimam!

• Hajduk Veljko Petrović ostao je bez roditelja kao dečak, pa je ranu mladost proveo u Vidinu • U boj kretao sa muzikantima • Kad u mene ima, kome god treba neka dođe da mu dam, ali kad u mene nestane, ja ću oteti u koga god znam da ima - govorio je • Priča o Čučuk Stani


Hajduk Veljko Petrović

Do Prvog srpskog ustanka verovatno ne bi ni došlo da nije bilo istrajnih i odlučnih ljudi kojima su ponos i ideja slobodne zemlje bili istovremeno i motiv i cilj. Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Karađorđe, Janko Katić i Vaso Čarapić, da bi ubrzo oko njih počela da se okuplja potlačena raja i stvara sliku o oslobođenju od Turaka, što se do tada činilo potpuno nemogućim. Ubrzo su počeli da im se priključuju i hajduci, a među njima Stanoje Glavaš i opevani srpski junak hajduk Veljko Petrović.

Veljko je rođen u istočnoj Srbiji, u selu Lenovci oko 1780. godine. Kada je bio dečak Turci su poharali njegovo selo, a on je otišao u Vidin, gde je postao sluga nekog turskog bega. Bio je nemirnog duha, pa je za ovaj period njegovog života vezana priča koja liči na one iz "Hiljadu i jedne noći". Izgleda da je u službi kod bega Veljko proveo više godina, te ga je tu zateklo i momaštvo, uz prve uzdahe i maštarije o devojačkim milovanjima.


Uniforma iz 1908. godine

Nezaboravna noć u haremu


Kada je beg jednom otputovao u Beograd, Veljko je, gonjen neopisivom radoznalošću, uspeo da se kroz otvor kojim se na pokretnom postolju slala hrana u harem, uvuče među Turčinove žene. Iz otvora u zidu iskočio je zajapuren i našao se pred iznenađenim i uplašenim ženskim očima.

Mahinalno, svaka od bula podigla je ruke da zaštiti lice, ali nakon prvog šoka, počele su da posmatraju mladića. Isprva su bile bojažljive, jer ono što bi usledilo, ako bi beg saznao za noćnu posetu, bilo bi više nego zastrašujuće, ali su potom bile sve hrabrije i hrabrije, da bi na kraju odvažnost mladićeva bila nagrađena milovanjima mnogih ženskih ruku.

Priča se da je Veljko proveo u haremu noć koju do kraja života nije mogao da zaboravi. Negovana mirisna tela prelepih Turkinja koje su od detinjstva vaspitavane da ugode gospodaru, čiji se čitav život odvijao unutar zidina harema, strogo čuvan od pogleda muških očiju, pripijala su se uz njega, a u pauzama milovanja, nutkale su ga i posluživale egzotičnim poslasticama sa istoka. Omamljen, Veljko se potpuno prepustio čulnim uživanjima, ne pomišljajući nijednog časa na opasnost. Ujutru se istim putem vratio u svoju sobu.

Hajdukovao je sa velikim harambašama: Stanojem Glavašem, vojvodom Pušom Vulićevićem i njegovim bratom Vujicom i ubrzo postao buljubaša. Sa Glavašem je bio i blizak prijatelj, pa ga je ovaj jedne zime poslao da kod njegove rođake provede zimu. Sa njom se Veljko i oženio, a da nije ni znala da je pošla za hajduka, već je, pošto je ustanak buknuo, a junak izvadio svoju hajdučku opremu i nagizdan se pojavio pred njom, zapanjena uzviknula: "Kuku meni, ja sam pošla za hajduka!"

Godine 1807, Karađorđe mu odobrava da se osamostali i ode da podbuni oblast oko Crne Reke i Malog Timoka.

Tada Veljko postaje pravi gospodar. Sedište mu je bilo u gradu Banji, gde je imao svoje utvrđenje. Kuraž Veljkova i dovitljivost u boju isticali su ga visoko iznad ostalih ratnika, zbog čega su ga njegovi ljudi neobično poštovali. Nebrojene su bitke u kojima je učestvovao, a i onda kada je bio prinuđen da se pred Turcima povlači, činio je to sa dostojanstvom, uz uverenje da će osvanuti dan kada će se za sve osvetiti.

Priča se da je hajduk Veljko Petrović veseljem započinjao sve megdane. Na svom omiljenom konju Kušlji, izjahivao je napolje, a za njim bi, pored konjice koja ga je pratila, krenula i čitava četa svirača i pevača. Sviralo se i pevalo do samog bojišta. Veljko bi iskusnim okom procenio liniju iza koje više nije bezbedno, pa bi rukom davao znak da se zabavljači udalje. Sa svojom vojskom on bi nastavljao u susret neprijatelju, da bi, po svršenom boju ponovo pozivao muzikante i nastavljao veselje do zore.

Postupao je nagonski - naglo i nepredvidivo. Nije poštovao nikakav red, niti bilo čiji autoritet, svakome je u brk govorio ono što misli bez bojazni od posledica.

Nikada ga nije bilo onde gde ga čekaju zasede, a iskrsavao je, kao da je iz zemlje nikao onde gde ga niko nije očekivao. Nije se znalo kada ruča, kad večera, jeo je onda kada to niko ne čini, spavao kad su svi budni, a budan bio u gluvo doba, kada je umeo da bez ikakvog razloga osedla svoga Kušlju i vitla po okolini.

Obučen u svilu i kadifu, sa zlatom i srebrom na širitima dolame, u sedlu presvučenom čistom svilom porubljenom srebrom, sa kićankama na uglovima, bio je slika i prilika junaka iz priče. Blago koje je sticao hajdučijom nije štedeo, već je poklanjao i šakom i kapom: "Kad u mene ima, kome god treba neka dođe da mu dam, ali kad u mene nestane, ja ću oteti u koga god znam da ima" - govorio je.

U kući negotinskog prote 1812. godine, prišla mu je petnaestogodišnja devojka i drsko zapitala: "Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?" Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala, ali su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojačku spremu one koja je stajala pred njim.

Zagledao se u lepo devojčino lice, a onda je obasuo dukatima: "Sada sam te ja darovao, sada si moja!" - ovako je Veljko zaprosio svoju drugu ženu, čuvenu Čučuk Stanu.

Stanini roditelji živeli su u Negotinu, ali je ona školu završila u Beloj Crkvi, gde je, kao i njene dve sestre, po očevoj želji nosila samo mušku odeću. Neobičan očev zahtev objašnjava se time što nije imao muškog potomka (sin mu se rodio mnogo kasnije). Stana je, iako nežna i sitna, po čemu je i dobila nadimak Čučuk - mala, imala nečeg muškog u karakteru, pa je uz svoga muža često odlazila u boj.

Na megdanu je čak zadobila četiri ozbiljne rane, dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošću, a u sedlu bila sigurna i vešta.

Smrt u rovu

Poput života, i smrt hajduk Veljka Petrovića bila je junačka. Kao vojvoda krajinski i komandant negotinski, branio je Krajinu kada su Turci na njegovu vojsku od nekoliko stotina konjanika udarili silom od oko 16.000 ljudi. S jednom se vojskom tukao, a dve, tri su ga opkoljavale. Na kraju je bio prinuđen da se sa vojskom ušanči kod Negotina. Turci su iz noći u noć stezali obruč da bi na kraju prišli toliko blizu da su se već batinama mogli tući.

Srbima je ponestajalo municije, zato su pokupili sve metalne predmete, pretopili ih u puščana zrna i njima gađali neprijatelja. Kada je i toga ponestalo u topove je Veljko stavljao srebrnjake. Smrt ga je našla u rovu, gde je bodrio svoje vojnike. Pogođen je pravo u grudi, usred rečenice, i izgovorivši samo jedno: "Drž..." pao na mestu mrtav.

Čučuk Stana ga nikada nije prežalila, a na brojne bračne ponude odgovarala je: "Bila sam za junakom. Ako se ponovo udam, poći ću samo za junaka". Ona je zaista tako i učinila, udavši se kasnije za grčkog kapetana Jorgasa, Veljkovog pobratima.



------------


Milenko Stojković

Junak koji je uživao u haremu

• Milenko Stojković je u leto 1804. sa 50 ljudi upao u Adakale i pobio zloglasne dahije • Rđa bio ako ti se uklonio! - čuvena je izjava vojvode Milenka Hafiz-paši, pred bitku kod Ivankovca u kojoj je izvojevao sjajnu pobedu • Zarobljene Turkinje vodio u svoj harem


Milenko Stojković

Izgleda da je Srbija osuđena da uvek živi u burnim vremenima, kako bi to narodni pripovedač rekao: usud joj je dodelio takvu sudbinu. Previranja pred Prvi srpski ustanak donela su joj mnogo nevolja, ali ono što je bilo pozitivno svakako je buđenje nacionalne svesti i sve jače uverenje da srpski narod, sa svojom prebogatom istorijom i tradicijom, mora imati ponovo, kao u vreme Nemanjića, samostalnu državu.

Jedan od onih koji je umnogome doprineo ostvarenju državne nezavisnosti je i vojvoda Milenko Stojković, možda najkontroverzniji od svih vojskovođa tog doba.


Oficir srpske vojske

Bitka na Ivankovcu

Rodio se u selu Klićevcu u nahiji požarevačkoj. Neko vreme držao je dućan u Požarevcu, ali se ipak vratio u selo i živeo kao imućni domaćin. Pred ustanak je već bio na čelu pokreta koji se razvio u njegovoj nahiji.

Kada je u leto 1804. godine doneta odluka da se pogube zloglasne turske dahije, zbog čije je okrutne vladavine i došlo do nezadovoljstva u narodu (Mehmed Fočić-aga, Kučuk Alija, Aganlija i Mula Jusuf), Milenko Stojković je određen od strane srpske i turske carske vlasti (od koje su se dahije odmetnule i vladale samozvano) da izvrši presudu. Sa družinom od oko 50 momaka otišao je u Adakale, gde su se dahije sklonile, a onda prerušen, tokom noći otišao Ibrahimu, upravniku grada i predao mu pismo u kome se objašnjava zašto je došao i ko ga šalje.

Preplašeni Ibrahim odao mu je kuću u kojoj su se dahije krile i iste noći Milenko ih je napao. Posle višečasovne borbe dahije su pobijene, a njihove glave, kao lične trofeje, Milenko je odneo u Beograd. Bogato je nagrađen novcem i skupocenim darovima, kao i počastima koje su usledile - tada je ostao zapamćen, što je i u kasnijim bitkama potvrdio, kao veliki junak.

Veliki vojnički uspeh doživeo je Milenko Stojković u bici na Ivankovcu. Hafiz-paša niški je krenuo sa carskom turskom vojskom na Beograd da završi sa ustanicima, unapred slaveći pobedu. Na Ivankovcu ih je dočekao Milenko Stojković sa Petrom Dobrnjcem.

Kada se približio srpskoj vojsci Hafiz-paša je poslao glasnike koji su poručili srpskom vojvodi da mu se ukloni s puta, a Milenko je odgovorio: "Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rđa bio ako ti se uklonio!" U ovom presudnom boju srpska vojska je odnela pobedu.

Kada je osvojio tursko utvrđenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio sopstveni harem. Sve žene je preveo u pravoslavnu veru.

Posle pogibelji Turaka u Beogradu 1807. godine, mnoge žene su ostale udovice, a deca siročad; bilo ih je toliko mnogo da se po ulicama gotovo nije moglo prolaziti od onih koji su prosili kako bi opstali. Srbi su ovoj turskoj sirotinji organizovali prevoz lađama natrag u Tursku.

Milenko je lađe sačekao u Poreču, mestu na obali Dunava, gde je imao svoje utvrđenje i među putnicima izabrao najlepše devojke i žene kojima je dopunio svoj harem. Negde u to vreme umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Klićevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog oborkneza, Milenom.

Drugoj ženi je obećao da će raspustiti harem, ali obećanje nije ispunio, nego je i Milenu opravio u Klićevac, dok je on živeo u Poreču sa desetinama haremskih žena.

Nesrećna supruga, u želji da se osveti mužu i sama je počela da prima momke. Milenko je, saznavši za raspusni život svoje supruge dojurio i topuzom je istukao, a potom je otpustio, vrativši joj sav bogati miraz koji je donela sa sobom.

Turkinje iz harema nisu kod Milenka bile robinje, već više njegove lične miljenice koje su ga posluživale i dvorile. Često ih je vodio sa sobom na putovanja, a kada bi stali da se odmore pritrčavale su i prinosile mu čibuk i kafu.

Kada bi se koje zasitio nalazio joj je muža među svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Srpskim gospođama koje nisu mogle imati poroda poklanjao je i decu koju su neke od žena dovele sa sobom u harem, a nije isključeno da se među njima našlo i poneko kojem je i sam bio otac.

Smrt u Rusiji

Sukob sa Karađorđem bio je razlog da Milenko pobegne preko Dunava. Pre toga raspustio je harem, ne dozvolivši nijednoj od žena da je snađe neizvesna sudbina; svakoj je dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav će život voditi. Sa sobom je poveo samo Čerkeskinju Katinku koja mu je bila najdraža. Jedna od žena iz njegovog harema postala je kasnije hajdučica koja je rame uz rame hajdukovala sa opakim harambašom Gicom.

Zvala se Jelenka. Kažu da je na duši nosila nebrojene smrti, a njenom lepotom i gotovo muškom hrabrošću bio je opčinjen i sam knez Miloš.

Milenko je kažu bio mudar čovek, od onih koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu ima se šta i čuti. NJegovi podređeni slepo su ga slušali, uz veliko strahopoštovanje, izvršavajući sva naređenja bez pogovora. Bio je srednjeg rasta, crnomanjast i vrlo dopadljiv. Za njim je ostalo četvoro dece, tri sina i jedna ćerka.

Srbiju je, zbog pomenutog sukoba sa Karađorđem napustio 1811. godine i otišao u Rusiju, gde je penzionisan u činu pukovnika. Umro je na Krimu, nikada se više ne vrativši u svoju voljenu Srbiju.



---------------



Petar Dobrnjac

Voždova večita opozicija

• Vojvoda Petar Teodorović Dobrnjac je bio jedan od najomiljenijih junaka u srpskom narodu - hrabar, pravičan i, kažu, blagorečiv • Više puta je dolazio u sukob sa Karađorđem jer se nije plašio da mu protivreči • Kada je 1811. godine počeo progon Karađorđevih pristalica i Dobrnjac je morao da ode u Rusiju



Petar Dobrnjac


Postati vojvoda u ustaničkoj Srbiji nije mogao svako, već samo onaj koji je prolio mnogo znoja i krvi, i zadobio nebrojene rane na megdanu. Ustanak su poveli i na svojim plećima, uz pomoć masa, izneli oni koji su svojom harizmom privoleli narod da ih sledi, a to su, pored onih o kojima smo govorili još i Aleksa, Jakov i prota Mateja Nenadović, Pop Luka Lazarević, Janko Katić, Mladen Milovanović, Stevan Sinđelić, Petar Dobrnjac...

Neki od pomenutih narodnih prvaka bili su knezovi i viđeniji ljudi u svojim nahijama i kneževinama, pa su pred ustanak obilazili domaćinstva, šireći ideju o nezavisnosti Srbije, ne štedeći pritom ni svoje vreme, ni zdravlje, ni novac. Drugi su se, poput Petra Dobrnjca, nametnuli isključivo ličnim kvalitetima, dokazanim kroz krupne istorijske događaje.


Vojnik regularne vojske u letnjoj uniformi

"Gospodar Petar na carevom drumu"


Petar Teodorović Dobrnjac rodio se u selu Dobrinji, po čemu je i dobio nadimak. U mladosti je bio trgovac, a kada su okolnosti za život postale nesnosne odmetnuo se u hajduke. Poznato je da je sa Milenkom Stojkovićem drugovao i pre nego što su se susreli na zajedničkom zadatku - borbi protiv Turaka. NJihovo se prijateljstvo nastavilo kroz vojevanje, najpre u pobuni požarevačke nahije koju je poveo Milenko, a potom i u ustanku.

Sudbine im se nisu razdvojile do smrti.
U bici na Ivankovcu proslavila ga vojnička umešnost i dovela u red prvih srpskih starešina. Među beogradskim ženama pevala se pesma:
Gospodar Petar na carevu drumu -
On mi čeka sedam paša vojske
I osmoga careva vezira.

Moravska ustanička vojska okupila se u resavskom kraju, kod sela Ivankovca, a predvodili su je Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Manje grupe srpske vojske zaposele su i štitile sve puteve pored Morave. Kraljevo brdo, prostor između Senja i Ivankovca, branio je Dobrnjac sa svojim odredom. Odličan taktičar i vojskovođa, Dobrnjac je dva dana pre boja izvršio pregrupisavanje celokupnih srpskih snaga, kojima se, posle bitke kod Jasenjara pridružio i Stevan Sinđelić i time ojačao položaje za odbranu od turske navale.

U zoru 6. avgusta 1805. godine, Turci su pošli u napad, jurišajući više od dvadeset puta, ali su svaki put bili odbijeni, zahvaljujući sjajnoj odbrambenoj formaciji. Hafiz-paša koji je predvodio Turke morao je na kraju da izda naredbu za povlačenje ka Paraćinu.

Dobrnjac je bio upravnik utvrđenja u Deligradu, iz kog su ustanici smelo napadali naprijatelja i najčešće pobeđivali na megdanu. Isterali su Turke iz Ražnja i Aleksinca, a kada je Pazvan Oglu, sa 6.000 svojih hajduka - krdžalija krenuo na Srbe, Dobrnjac ga je porazio do nogu. Na Mišaru su Dobrnjčevi ljudi, uz pomoć Stevana Sinđelića neprestano branili šančeve zasipane i danju i noću vatrom i granatama, da bi, opaljeni od dima i baruta radosno dočekali svog vožda, pa onda, zajednički iznova navalili na Turke.

Godine 1809. dolazi do prvih nesuglasica između Karađorđa i Petra Dobrnjca, kada vožd, uz višestruko i uporno zalaganje Mladena Milovanovića, predsednika Sovjeta i svog najpoverljivijeg čoveka, za zapovednika celokupne vojske koja je trebalo da brani jug Srbije, određuje Miloja Petrovića Trnavca.

Mladen i Trnavac bili su kumovi, a još jedan od razloga Mladenovog zalaganja protiv Dobrnjca bila je i bojazan da će on, po zauzimanju Niša steći bogatstvo. Izgleda da mu se pomisao o podeli ratnog plena sa kumom više dopadala.

Ovaj Karađorđev gest izazvao je nezadovoljstvo u čitavoj vojsci koja je bez pogovora slušala Dobrnjca, a nije imala poverenja u novog zapovednika, pa su usledili porazi na kameničkom i čegarskom bojištu. Nakon toga Dobrnjac je, do svoje smrti ostao opozicija Karađorđu, te ga je ovaj nekoliko puta proterivao iz zemlje.

Kako je nastala poznata psovka

Rečitost Dobrnjčeva takođe je bila čuvena među Srbima: "Govorio je tako da ga je bilo milina slušati", "kao da čita iz knjige". Umeo je da privuče ljude i zadobije njihovu naklonost, jer im je poklanjao čast i pažnju. Kao starešina bio je pravedan i staložen, ali je zato njemu bilo vrlo teško zapovedati. Nije priznavao nijedno mišljenje koje se kosilo sa njegovim, pa čak ni Karađorđu nikada ne bi oćutao ako se u nečemu nije slagao sa njim.

Zato je vožd jednom prilikom, nakon bezuspešnog objašnjavanja sa Petrom, iznerviran i ljut, kakav je često umeo da bude, rekao (neka nam oprosti cenjena čitalačka publika što voždove reči iznosimo onako kako ih je izrekao): "Kojekude, govoriti o mom k... i Petru Dobrnjcu ista je stvar". Otuda verovatno i ona čuvena, mada ne baš pristojna izreka u Srba koju nećemo ovom prilikom ponavljati.

Gde god da je živeo, govori se, rado je primao goste. Sto je u njegovom domu uvek bio postavljen, spreman i za zvane i za nezvane goste, a i jedni i drugi su uvek bili dobrodošli. Novac je davao i na poklon i na zajam, ne pitajući kada će i da li će mu se vratiti. Iznad svega voleo je da se šali, zato je oko njega uvek bilo ljudi koji su mu rado poklanjali svoje vreme.

Zbog progona Karađorđevih pristalica 1811. beži u Rusiju, gde je bio penzionisan u činu potpukovnika. Umro je 1831. g. u Jašu.


----------------


Stevan Sinđelić

U slavu i smrt sa buljakom Turaka

• Vojvoda Stevan Sinđelić, jedan od najvećih junaka Prvog srpskog ustanka, prema narodu je bio surov i osion, pa su žalbe stizale i do samog Karađorđa • Najviše mu se prebacivalo da je ratovanje koristio za sticanje ličnog bogatstva • U boju na Čegru stekao večnu slavu


Sinđelić Stevan

Nema veselja u Srbiji na kome se bar jednom ne zapeva stara narodna pesma "Oj, vojvodo Sinđeliću" i to ne zabadava. Zaista je Stevan Sinđelić zaslužio počasti koje su mu i za života i nakon mučeničke smrti pripale.

Rođen je u selu Vojska u resavskoj nahiji od majke Sinđelije i oca Radovana. Otac mu je rano umro, a majka se preudala i preselila sa sinom u selo Grabovac. Po majčinom imenu, a ne, kao što je običaj, po očevom, prozvan je Sinđelić.



Junak "Kočine krajine"

Učestvovao je u borbama još u vreme austrijsko-turskog rata i "Kočine krajine", a nakon smrti resavskog oborkneza Petra, pod kojim je služio, staje na čelo resavske vojske. Posle boja na Ivankovcu u kome je sa svojim bećarima i dobrovoljcima i nekakvim topom koji je više prangijao negoli pucao, pokazao srčanost i poštovanje vojničke discipline, ustanovljene od strane mudrog Dobrnjca, Karađorđe ga je svečano, pred svom vojskom, pohvalio i proizveo u vojvodu.

Priča se da je Sinđelić na čudan i za današnje pojmove bizaran način iskušavao svoje ratnike u spremnosti za boj. Na jednoj smotri vojnika u Grabovcu zatražio je da oni koji imaju posebne razloge zbog kojih u boju neće moći da daju sve od sebe, istupe i objasne o čemu se radi. Javilo se njih desetak. Jedan po jedan, po nalogu vojvode, istupali su i objašnjavali šta ih sprečava da učestvuju u bici koja sledi.

Sinđelić ih je mirno redom saslušao, a potom svojim ljudima naredio da ih odvedu u potok, odakle se, nakon nekoliko trenutaka začula pucnjava. Od tada u njegovoj vojsci više nije bilo onih koji su pokušali da izbegnu učešće u ratu.

Pored požrtvovanosti u boju i junaštva koje se graniči sa nesmotrenošću, za Sinđelića se ipak ne bi moglo reći da je bio slika i prilika skromnosti.

Već 1805. godine među resavskim narodom počelo je da se šuška da je osion i drzak u ophođenju sa vojnicima, a već 1808. godine u Deligradu, gde je upravljao garnizonom za obezbeđenje grada, izbila je prava pobuna, pa je čak upućeno i pismo kojim se oficiri i borci žale lično Karađorđu.

Glavne optužbe su da je Sinđelić iskoristio konfuznu situaciju tokom ustanka kako bi stekao lično bogatstvo, ali mu to nije bilo dovoljno, već narod preko dozvoljene mere tera na rad, ne samo ljude, već i žene, pa čak i decu.

Takođe, pisali su tužitelji, bez svakog obzira nečasno postupa prema ženama čiji su muževi odsutni zbog vojnih obaveza. Saslušanje po ovoj tužbi odigralo se u Deligradu, uz mnogo buke i rasprava, ali su ogorčene Resavce, naposletku, Mladen Milovanović i Hajduk Veljko uspeli da uvere da Stevan takve nepravde više neće činiti, a da će se oni lično založiti za to. Nažalost, nije bilo mnogo vremena za popravke svojeglavog Sinđelićevog karaktera, jer je već naredne, 1809. godine usledila kobna bitka na Čegru.

Na kameničkom bojištu branio se Niš od prodora Turaka. Srpsku vojsku predvodile su proslavljene vojvode: Dobrnjac, Hajduk Veljko, Ilija Barjaktarević, Paulj Matejić, Miloje Petrović Trnavac i drugi. Najistureniji položaj držao je Sinđelić na brdu Čegar (turski: staza, putanja), gde je ušančen sa oko 3.000 pešaka i tri topa očekivao glavni turski napad.

Turci su se ovog položaja najviše plašili, pa su pokušali da podmite Sinđelića - poslali su punu lubenicu zlatnika, pod uslovom da se preda i napusti položaj. Ako to učini, obećali su, dobiće još tovar dukata i čitav jedan pašaluk.

Sinđelić je lubenicu odmah vratio, poslavši Turcima zauzvrat tikvu punu olova, sa porukom da će poslati još sto tovara istog dok ne napuste Niš.

- Niš je srpski, a Turci neka idu odakle su došli! - dodao je.

Ne odoleše naletima

U poslednjem, najsilovitijem napadu, Turci su najzad uspeli da provale u šanac Resavaca. Počela je borba prsa u prsa i nastao strašan pokolj, uz psovke i jauke ranjenika. Mlavski vojvoda Paulj Matejić pokušao je da pritekne Sinđeliću u pomoć, ali ga je presrela turska konjica i razbila na manje grupe.

Iz ostalih šančeva srpska vojska je bespomoćno posmatrala neravnopravnu borbu i jezivi prizor u kome je iz časa u čas Resavaca bilo sve manje i manje. Navala Turaka bila je sve veća, dok kao mravi nisu preplavili šanac, a od resavske vojske ostalo još samo stotinak iscrpljenih ratnika koji su se borili poslednjim atomima snage.

Sinđelić je, u nemogućnosti da išta više učini, odlučio da Turcima nanese poslednji udarac sa što više gubitaka. Izvadio je kuburu i zapalio barut koji je bio uskladišten u šancu. Strahovita eksplozija potresla je Čegar, a s njom su u vazduh odleteli i Turci i hrabri Resavci, sa vojvodom Sinđelićem na čelu.

Čegarsku tragediju preživela su petorica Srba,od kojih je jedan pričao da je Sinđelić, videvši da je kraj blizu, poslao glasonošu Petka, na svom konju Prgašu, pravo ka turskim položajima. Naredio mu je da ponese beli barjak, kao da nosi glas o predaji, a kada ga Turci puste dovoljno blizu da obode konja i probije se do srpskih položaja. Poruka koju je nosio glasila je: "Vojvoda Sinđelić i Resavci izginuli su braneći otadžbinu. Slavno su se borili, ali nisu mogli da odbiju sve nalete Turaka".



-------------



Vasa Čarapić i Milan Obrenović

Ide Čarapić sa sedam talambasa

• Vasa Čarapić, junak koji je poginuo u oslobađanju Beograda 1806. godine, bio je čuven po svojoj mržnji prema Turcima - nikad im nije oprostio ubistvo brata Marka • Milan Obrenović, Milošev brat po majci, smatran je najvećim diplomatom među vojvodama, a iza njegove smrti su ostala govorkanja da možda i nije okončao život na prirodan način



Vasa Čarapić


Među onima koji su prvi počeli razgovore o dizanju ustanka u Srbiji je i Vasa Čarapić, potonji vojvoda gročanski, koji je slovio za čoveka koji najviše mrzi i najbolje poznaje Turke.

Rodio se u Belom Potoku, selu pod Avalom, ali je rodom iz sela Kuči u Crnoj Gori. Jedan od njegovih predaka u Kučima je nesrećnim slučajem ubio psa nekakvog Turčina, pa je ovaj za otkup tražio 500 groša. Čitava familija napregla se i sakupila traženu sumu, ali je zbog osvete novac poslala, ne u kesi, kako se obično činilo, već u čarapi. Zato su prozvani Čarapićima.



Milan Obrenović


Sa osmehom u smrt

U Kočinoj krajini učestvovao je kao frajkor - dobrovoljac, čime je stekao ugled u svom kraju, pa je na nahijskoj skupštini izabran za kneza gročanske nahije.

NJegova mržnja prema Turcima bila je gotovo poslovična, a rodila se, ili bolje reći pojačala do neslućenih granica, kada su mu ubili brata - Marka Čarapića u rodnom mestu.

Tada je Vasa zapalio turski han i odmetnuo se u hajduke. Proveo je jednu tešku zimu u planini. Priče kazuju da je sa prvim olistalim drvetom stavio cvancik na granu, opalio iz pištolja i od radosti uskliknuo: - E, čik sad Turo! Gora olista, Vasa steče krila!

Epitaf bratu

Na nadgrobnom spomeniku Milana Obrenovića pisalo je: "U ovom kamenom grobu počivaju naustrudne bivše kosti vernog sina otačastva svoga Srbije, gospodara Milana Obrenovića. Za večno vospominanije obnovi grob ovaj jedinoutrobni brat njegov vrhovni knez i predvoditelj naroda srpskoga, Miloš Obrenović".


Pročuo se kada je presreo Turke krdžalije, sa zloglasnim harambašom Gušancem na čelu, kod Leštana, razbio ih i stekao veliko blago. Dobit od onoga što je zaplenjeno od neprijatelja, kažu, bila je tolika da se delilo među ljudima i šakom i kapom.

Karađorđe ga je izuzetno cenio - Vasa Čarapić bio je jedan od retkih prijatelja voždovih koji je mogao u bilo koje doba dana ili noći da u njegov čador uđe nenajavljen.

Jedna od pesama govori da za njim, kad s vojskom ide, udara sedam talambasa.

Govori se i da je bio malo nagluv, verovatno od silne pucnjave koju je preturio preko glave tokom života, ali je bilo dovoljno, čak i kada spava, samo malo glasnije izgovoriti: Turci! - pa da skoči iz istih stopa, zgrabi pištolj, napne ga, a onda grozno seva očima tražeći na koju stranu treba pucati. Turčinov život za njega nije predstavljao ništa osim mete za odstrel. Nikada nije oprostio ni zaboravio smrt svoga brata.

Godine 1806. Karađorđe se dvoumio da li je došao čas da se napadne beogradska tvrđava, ili treba sačekati povoljniji trenutak. Veliki broj vojvoda bio je za to da se sačeka još, a protiv čekanja istupao je Čarapić, zalažući se za što skoriji napad. Toliko je insistirao da je na kraju uverio Karađorđa da krenu u napad, koji mu je, kao odličnom poznavaocu Turaka verovao.

Pesma Čarapiću

Posle pada Beograda ostala je pesma posvećena Vasi Čarapiću:

"Beograde, velika radosti!
Čarapiću, velika žalosti!
Beograd se od Turaka uze,
Ali soko Čarapiću pade!"


Napad je počeo u zoru 29. novembra, munjevitim upadom Srba unutar zidina. Nastala je zbrka i uzbuna među Turcima, a uskoro i pucnjava iz svih kuća. Srbi su palili kuće iz kojih su neprijatelji istrčavali pravo na sablje.

Vasa Čarapić napadao je turski šanac kod Stambol-kapije. U trku je predvodio svoje ljude i baš u času kada se okrenuo i povikao: "Za mnom, braćo!" u krsta ga je pogodilo puščano tane i izašlo mu na stomak. "Gle, izede me pas, zakon mu njegov!... Ne bojte se! Eno, peva čamdžija!", procedio je kroz zube, hrabreći do kraja svoje saborce.

Odneli su ga na Tašmajdan u Karađorđev šator, gde se za život borio još dva sata, a onda izdahnuo. Na samrtnom odru pozvao je brata Tanasija i poručio mu da čuva ženu, a njega da sahrani pored crkve u Rakovici.

Milan Obrenović rodio se u selu Brusnici, u rudničkoj nahiji, od majke Višnje i oca Obrena, po kome je i poneo prezime. Posle Obrenove smrti mati mu se preudala u selu Dobrinja u užičkoj nahiji, za Teodora Tešu Mihailovića, sa kojim je kasnije rodila i Miloša.

Isprva su sva njena muška deca (bilo ih je više) morala da služe kod drugih, zbog siromaštva u kome su živeli, sve dok Milan nije samostalno počeo da se bavi trgovinom.

Trgovao je stokom, a ubrzo mu se pridružio i Miloš koji je do tada za platu gonio stada na trgove u Dalmaciji i primorju. Bliskost među njima bila je tako velika da je Miloš uzeo prezime Obrenović, po Milanovom ocu. Posao im je cvetao, pa su već na početku ustanka 1804. godine smatrani uglednim ljudima.

Pomoć iz Rusije

Karađorđe je pred samu bunu protiv dahija poručio Milanu da počne da obilazi svoj kraj i podbunjuje narod, što je ovome vrlo brzo pošlo za rukom s obzirom na poverenje koje je uživao. Postaje poglavar Rudnika, Požege i Užica.

Učestvovao je u osvajanju Rudnika, Jagodine, u bici na Karanovcu i Užicu, a kasnije na Mišaru, Beogradu, Prijepolju i tako dalje. Gotovo da nema nijedne bitke u kojoj se nije pokazao. Međutim, stil ratovanja dosta se razlikovao među braćom. Milan je mudrim i odmerenim potezima sprovodio svoje zamisli, dok je Miloš uvek bio u prvim redovima, na najtežim položajima i u jurišima. Bio je rođeni ratnik.

Milan 1807. postaje zapovednik Užica, a 1809. postaje izaslanik u Rusiji. Odande je doveo pomoć - rusku vojsku sa kojom je učestvovao u potonjim bitkama protiv Turaka (Dud, Brza Palanka, Prahovo, Varvarin...).

Karađorđe je voleo da mu je Milan blizu, jer je uvek mogao da se osloni na njega i da mu poveri najteže zadatke. Obrenović je bio i diplomata, prvenstveno zbog odmerenosti u ponašanju, zbog koje je i poslat, najpre u Rusiju, a potom, sa Ruskom delegacijom u Bukurešt, gde se razboleo i umro.

Posle Milanove smrti u Srbiji se govorkalo da nije umro prirodnom smrću, već da je otrovan, a neke optužbe pominju da je to učinjeno po nalogu Mladena Milovanovića.

Za njim je ostao sin Hristifor - Rista kojeg je, kako kažu, Miloš poslao u Carigrad da nauči turski jezik, ali se nesrećni mladić razboleo i umro. Žena Milanova, Stoja, umrla je par godina posle muža - kao da je na porodicu ovog čestitog vojvode bačeno prokletstvo.