BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Erweiterte Suche
Kontakt
BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Benutzerliste

Willkommen bei BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen.
Ergebnis 1 bis 5 von 5

Srbija treba da zna sve o papi Benediktu

Erstellt von BitterSweet, 04.01.2006, 17:01 Uhr · 4 Antworten · 652 Aufrufe

  1. #1
    Avatar von BitterSweet

    Registriert seit
    25.11.2005
    Beiträge
    984

    Srbija treba da zna sve o papi Benediktu


    Srbija treba da zna sve o papi Benediktu
    OGLEDALO

    Onima koji znaju moj publicistički rad, možda će ova izjava čudno zvučati: meni je papa Benedikt XVI simpatičan. Reč je o veoma ozbiljnom čoveku, jednom od najvećih hrišćanskih teologa danas; kardinal Jozef Recinger je, naime, bio čelnik uticajne rimokatoličke institucije za učenje i dogmatski poredak, Kongregacije za doktrinu vere, i na tom mestu pokazao ozbiljnost, iskrenost i čvrstinu u svojim uverenjima. Za razliku od Poljaka Karola Vojtile, poznatog po svom stavu “Pomoz’ Bog, čaršijo, na sve čet’ri strane” i prefarbanosti svim farbama, koji se neprestano ekumenski udvarao i pravoslavcima, i monofizitima, i protestantima, koji je nastojavao na tome da su pomesne pravoslavne crkve “sestrinske” Vatikanu i da su pravoslavlje i rimokatolicizam “dva plućna krila Ujedinjene Evrope”, Racinger se držao stava tradicionalnog rimokatolicizma, koji je formulisao u deklaraciji “Dominus Jezus”, objavljenoj 5. septembra 2000. godine. U toj dogmatskoj izjavi jasno i nedvosmisleno stoji: “U vezi sa jedinstvenošću i univerzalnošću spasonosnog posredovanja Isusa Hrista, mora se čvrsto verovati u Jedinstvenost Crkve osnovane Njime kao u istinu katoličke vere”. Od rimokatolika se zahteva da veruju da je Crkva koju je Hristos osnovao današnja Rimska crkva i da se njeno jedinstvo ostvaruje u “Katoličkoj crkvi KOJOM RUKOVODI NASLEDNIK PETROV I BISKUPI U OPŠTENjU S NjIME” (“naslednik Petrov” je, po rimokatoličkom shvatanju, naravno, papa). Elementi “osvećenja i istine” koji postoje u drugim hrišćanskim zajednicama IZVODE svoju delotvornost iz PUNOĆE I ISTINE POVERENE RIMOKATOLIČKOJ CRKVI”. Prevedeno na srbski jezik: sve što je hrišćansko kod drugih hrišćana (uključujući i pravoslavne), hrišćansko je samo utoliko ukoliko je srodno onome što baštini rimokatolicizam. Nešto pre deklaracije “Dominus” jezus, kardinal Jozef Racinger je privoleo papu Ivana Pavla II da potpiše encikliku biskupima u kojoj zabranjuje korišćenje termina “sestrinske crkve” za zajednice sa Rimom “nesjedinjenih kršćana”. Vatikan je “Crkva Majka” i ona nema nikakve “sestre”.



    Takođe, Recinger, sadašnji papa se uporno borio protiv modernizma koji kao rak razjeda zapadno hrišćanstvo, naročito posle Drugog vatikanskog koncila koji je rimokatoličku zajednicu umnogome protestantizovao u okviru “ađornamenta” – prilagođavanja savremenom svetu, tj. sekularizacije pod maskom nove hristijanizacije.

    Jednom rečju: Racinger mi se dopada jer nije licemer. On veruje da je njegova zajednica Crkva, i tu nema kompromisa. Od sada znamo na čemu smo: na istom smo kao od 1054. godine, kada je Rim otpao od pravoslavnog Istoka trećim najtežim padom u istoriji čovečanstva (po Svetom Justinu Ćelijskom, tri su takva pada: Adamov – kidanje zajednice sa Bogom; Judin – izdaja Boga, i papin – proglašavanje sebe za Boga; po učenju Prvog vatikanskog koncila, papa je “nezabludiv po pitanjima vere”). Sa ekumenizma Rima spala je maska: pokazala se stara, olinjala njuška unije, zbog koje su Srbi i ostali pravoslavni narodi vekovima stradali.



    Zašto kažeš “Evropa”, a misliš “Nemačka”?

    Kao što je osamdesetih godina XX veka bilo značajno da papa bude Poljak (trebalo je krenuti u rušenje sovjetskog bloka), i kao što je Karol Vojtila sklopio tajni sporazum sa Ronaldom Reganom o jurišu na Berlinski zid, tako je sada važno da papa bude Nemac, jer je Nemačka motorna sila Evropske unije. Nemačka je nastavila svoj Drang nach Osten, započet još u doba Karla Velikog, nepismenog, ali moćnog vladara, koji je, uzgred budi rečeno, Zapad zauvek odvojio od Vizantije i u Rim počeo da postavlja poluvarvarske franačke pape, uklanjajući učene i umne “klasične” Latine i Grke, koji su bili pravoslavni episkopi rimski. Ko god je čitao knjigu austrijskog sociologa i istoričara Hanesa Hofbauera “Proširenje Evropske unije na Istok” (Filip Višnjić, Beograd, 2004.) znaće o čemu je reč. Jer, još u doba Četvrtog križarskog rata, umesto borbe sa Arapima, papine germanske i romanske vojske su okupirale Carigrad i osakatile Vizantiju (koja se od tog udarca nikad nije sasvim oporavila). Sredinom 13. veka germani su počeli da zauzimaju prostore Češke, Moravske, Pomeranije, Panonije i Transilvanije; stigli su i do poljskog Krakova i karpatskog luka. Na Rusiju su, s papinim blagoslovom, jurišali Šveđani i nemački tevtonski vitezovi koje je, sve skupa, tukao Sveti Aleksandar Nevski. Posle bitke na Mohaču 1526. Habzburgovci su krenuli u invaziju na češki Prag i gornju Mađarsku (Presburg). Kad su Turci pali pod Bečom 1683., cela Mađarska se našla pod germanskom vlašću, a zamalo i Srbija (po kojoj su se, skupa sa vojskom Beča, odmah razmileli katolički “lovci na duše” da obraćaju “nesjedinjene Srbe” rimskom prestolu). Polovinom osamnaestog veka, Habzburzi drže Galiciju i Bukovinu. Marija Terezija u Banat dovodi Nemce, a 1878. Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu... Sećamo se i Poćoreka i Makenzena: dve germanske imperije, austrijska i nemačka, nasrnule su na malu Srbiju, ubijajući trećinu njenog stanovništva. A Hitler je svom specijalnom izaslaniku za Balkan, Nojbaheru, govorio da narod, kakav su Srbi, ne sme da živi uz Dunav”. Nemačka je, po Hofbaueru, u žudnji za širenjem svoje kapitalističke moći, danas potčinila skoro celu Istočnu Evropu, nastavljajući Hitlerovu ekonomsku politiku u toj oblasti. Setimo se, nacisti su osnovali “Centralni organ za evropsku privredu velikog prostora”, “Nemačko svetsko ekonomsko društvo”, “Institut za svetsku privredu”, “Rajhskomesarijat za privredu velikog prostora”, itd. Od nacista potiče i ideja o “regionalizaciji Evrope” (videti u knjizi Rodnija Etkinsona “Začarani evropski krug”, Svetovi, Novi Sad 1996.), kao i ideja o “Ekonomskom savetu evropskih država”. Verner Dajc, jedan od glavnih nacističkih ekonomista, govorio je: “Ako hoćemo da predvodimo evropski kontinent ekonomski, što nužno i bezuslovno proizilazi iz ekonomske snage evropskog kontinenta kao jezgra bele rase, ne smemo, iz razumljivih razloga, javno to proglašavati nemačkim ekonomskim velikim prostorom. Moramo uvek iznova govoriti o Evropi, jer nemačko vođstvo proizilazi samo od sebe i iz političke, ekonomske, kulturne i tehničke ogromne težine koju Nemačka ima, kao i iz njenog geografskog položaja”.



    Herman Jozef Aps, član uprave Nemačke banke, koja se mnogo okoristila nacističkim prodorom na Istok, oktobra 1940. je govorio da evropski prostor pruža “bogate i isplative mogućnosti” zahvaljujući političkom razvoju događaja, jer u tom trenutku Nemačka pod vlašću drži skoro celu Evropu, na ovaj ili onaj način. Taj Aps je ostao u igri dugo posle Hitlerovog pada. Do 1976. je bio predsednik nadzornog odbora iste one Nemačke banke, a od 1976. njen doživotni počasni predsednik. Joakim fon Ribentrop, nacistički ministar spoljnih poslova računao je da će u martu 1943. biti stvoren “Savez evropskih država”, čime će postići trajan mir. A evo nekoliko rečenica Nacrta predstavke Ministarstva spoljnih poslova o stvaranju Saveza evropskih država: “Ujedinjenje Evrope koje se u istoriji već odavno ocrtava, predstavlja nužan razvoj...; Rešenje evropskog pitanja može se naći samo na federativnoj bazi pošto se evropske države mogu ujediniti samo slobodnom odlukom koja proizilazi iz uviđanja neophodnosti ujedinjavanja u zajednicu suverenih država...; Savez evropskih država mora biti zajednica po mogućnosti svih evropskih zemalja”. Na šta vam ovo liči, braćo Srbi? Da ponovimo: nije ovo RTS propaganda “evroatlantskih integracija”. Ovo je Ribentrop. I nije to 2005., kad je postalo “izvodljivo”, bila je to 1943.

    Stari dobri Germani ponovo jašu u Srbiji. Evo šta kaže Hanes Hofbauer o stanju posle “petooktobarske revolucije” 2000. godine:



    “U bankarski sistem u Srbiji od smene režima 2000. umešale su se nove, globalne banke iz inostranstva. Najuspešnija među njima je austrijska Raiffeisen Zentralbank (RZB). Već neposredno posle oktobarskog zaokreta 2000. ova banka je bila na licu mesta i u martu 2001. dobila, kao prva inostrana banka, državnu dozvolu za rad. Početkom 2004. ona sa 500 nameštenika već drži 18 filijala u zemlji. Njen uspon počiva u suštini na tri stuba: na bogatom postojećem kapitalu u inostranstvu, na udaljenim potencijalnim konkurentima sa scene i na trenutku nastupa upravo kad je uveden evro. Od zatvaranja velikih državnih banaka Raifajzen banka je izvukla korist već i zbog toga što je mogla da preuzme jednim udarcem na stotine iskusnih i školovanih bankarskih službenika koji su se našli na ulici. Iz njihovih redova Austrijanci su izabrali one najbolje. A, uvođenje evra 1. januara 2001. dovelo je u austrijsku banku na hiljade klijenata koji su morali da svoje nemačke marke, do tada skrivane u slamaricama, pretvore u evro. “Kad smo došli, bili smo sasvim likvidni jer su nas zbog promene DM u evro preplavile privatne mušterije” – s ponosom ističe glavni menadžer RZB Oliver Regl. Za nekoliko meseci Raifajzen banka je mogla da saopšti da je pridobila 20% ukupne klijentele u Srbiji, za šta bi u normalnim okolnostima, kako iskreno priznaje Regl, bila potrebna cela jedna decenija.”



    Kad je, što bi bivša zagrebačka braća rekla: “tomu tako”, zašto se infantilno čudimo da je papa Nemac? Sada je na redu “duhovno ujedinjavanje Europe”. A tu nije na odmet čvrsta ruka... Ruka potomka Karla Velikog, koji je Zapadne Slovene već u ranom Srednjem veku sabio u mišju rupu. Zar smo zaboravili da su franački sveštenici progonili u Moravskoj Svete Kirila i Metodija (a Metodija dve godine držali u tamnici)? Zar smo zaboravili da su franački biskupi zabranjivali služenje na slovenskom jeziku u crkvi? “Sveto Rimsko Carstvo” se danas kaže “Dojčland, Dojčland, iber ales”...




    Ko se obradovao izboru novog pape?

    Ko? Njegova rodna Bavarska, u čije ime je počeo da kliče predsednik Bavarske i vođa značajne Hrišćanske demokratsko-socijalne unije Edmund Štojber: “Bavarska i cela Nemačka slave izbor Racingera. Uveren sam da će novi papa uspeti da pobedi i da okupi oko sebe sve katolike sveta, ne samo zato što je najbrilijantniji teolog svih vremena, nego i zbog svojih ljudskih i pastoralnih kvaliteta”. Bavarska je, kao što znamo, najkatoličkija nemačka zemlja, a Štojber i Racinger su stari prijatelji.



    Sam Racinger je skroman, pa čak i stidljiv čovek, koji sebe opisuje kao “jednostavnog i smernog poslenika u vinogradu Gospodnjem”. Pošto je već bio nagoveštavan njegov izbor za papu, trudio se da malo ublaži svoj imix desnog konzervativca. Kada je seo na stolicu u Vatikanu, stupio je u razgovore i sa izvesnim liberalno-modernističkim krugovima u svojoj zajednici. Međutim, mnogi veruju da je njegov izbor veoma važan za hrišćanski identitet Evrope, koja je na udaru muslimanske invazije i u koju Amerikanci na silu uvlače Tursku. Vatikan je, u novim evropskim integracijama, pretrpeo i nekoliko poraza – pre svega, iz Ustava Evropske unije izbačen je svaki pomen Hrišćanstva, a vatikanski lobisti uopšte nisu omiljeni u (zašto kriti?) masonskom Briselu. Racinger je, kao kardinal, bio veoma jasan: on je Turskoj poručio da bi saveznike trebalo da traži na drugoj strani, jer je “islamska vera u stalnoj suprotnosti sa evropskim Hrišćanstvom”. A, dodao je poučno, “Evropa nije utemeljena na geografiji, nego na zajedničkoj veri”. Nije slučajno da je u jesen 2004. godine monsinjor Čezare Mazolari izjavio, dok je Ivan Pavao II bolovao: “Crkva je pobedila komunizam, ali je tek počela da shvata svoj sledeći izazov – islamizam, koji je mnogo gori. Sveti otac zbog svojih godina neće moći da se suoči sa tim izazovom. No, sledeći papa će morati”.

    I on je, očito, došao spreman za izazov islama.

    Kardinal Racinger, nekoliko dana pre izbora za papu, objavio je knjigu “Vrednosti u nemirno doba”, čija je glavna ideja da radikalni sekularizam savremenog Zapada može da uništi svaki humanizam. Svega nekoliko dana posle izbora, 28. aprila 2005., papa Benedikt XVI je nagovestio da će središnja tema njegovog pontifikata biti “hrišćanski korenovi Evrope”. On je izabrao ime Benedikt po uzoru na Svetog Benedikta Nursijskog, koji je, kao osnivač bendiktinskog reda, širio hrišćanstvo Evropom (koja je, da uzgred kažemo, u to vreme bila pravoslavna). Papa je rekao da Sveti Benedikt predstavlja temeljnu tačku evropskog jedinstva i da je isti “snažno podsećanje na neporecivo hrišćanske korenove njene kulture i civilizacije”.


    A sad, svi zajedno!

    Evropsko hrišćanstvo je, to ne treba kriti, na ivici smrti. Sekularizam i modernizam nagrizli su i rimokatoličku i protestantske zajednice. Sve manje dece u Evropi se krštava (u Francuskoj oko desetak posto!), a najveći broj rimokatoličkih župnika širom kontinenta su Poljaci – matične zemlje nemaju dovoljno zainteresovanih za svešteničku službu. Protestanti su počeli da rukopolažu žene za biskupine i pastorine, što je sramna izdaja minimalnih osnova hrišćanstva. Dogmatskog jedinstvo nema, i haos je opšti. Islam postaje duhovna sila, ne samo zbog imigracije, nego i zato što mnogi Evropljani postaju muslimani. Netradicionalne religije, poput Nju Ejdža, i totalitarne sekte takođe drže pažnju Evropljana. širi se i “harizmatski” pentekostalni neoprotestantizam.

    Uoči svog poslednjeg Božića, prilikom susreta sa kardinalima i biskupima, papa Ivan Pavao II je isticao da je misija crkve da ujedini čovečanstvo, rekavši da je cilj “hitno vaspostavljanje punog jedinstva između Hrišćana”. Kardinal Racinger, sadašnji papa, pod tim jedinstvom podrazumeva, svakako, povratak Rimu.


    Zašto se svima toliko žuri u zagrljaj?

    Rekli smo već: kriza evropskog i svetskog hrišćanstva je ogromna. Rimu je potreban pravoslavni Istok. Evo još podataka koji to potvrđuju, iz devedesetih godina upravo proteklog XX veka.

    “Nadbiskupija čikaških, najveća rimokatolička dijeceza u zemlji, gubi jednog svećenika na svakih 18 dana. U Klivlendu, dijeceza je izgubila 25 svećenika tokom prvih meseci godine, a nije dobila nijednog” (“Wall Street Journal”, 13. novembar 1990.).

    “Srednje starosno doba svećenika je preko pedeset godina, a oko 2000. biće oko sedamdeset godina. Broj sjemeništaraca spao je sa 48 hiljada 1965. na 1.300 sredinom 1988. Prema sadašnjim statistikama, sada ima preko 11 stotina župa bez župnika” (“Liguorian”, avgust 1990.).

    “U deceniji pre Koncila, Rimokatolička crkva u Irskoj dostigla je vrhunac uticaja. Kad je Koncil otvoren, jedan od osam srednjoškolaca bio je kandidat za svećenstvo...; Godine 1989. posvećenja za župno svećenstvo bilo je svega 72 (1958. – 400)”. (“The catholic Njorld Report”, septembar-oktobar 1992.).



    “Broj časnih sestara u Americi spao je sa 180.015 godine 1964. na 97.751 u 1992. godini. Broj religioznih bratstava spao je sa 189.311 u 1962. godini na 62.546 u godini 1992. Broj dečjih krštenja opao je sa preko milion i trista hiljada 1962. na 950 hiljada 1985. godine. I tako dalje. Prema studiji naručenoj od nadbiskupije San Franciska, glavni razlog što svake godine 60 do 100 hiljada Hispanoamerikanaca napusti Rimokatoličku crkvu je nezadovoljstvo njenim dogmatima i stanjem sveštenstva. Od početka osamdesetoh do početka devedesetih, veli Rihardo Čavez, upravitelj odeljenja za Hispanoamerikance Katoličke konferencije Kalifornije, rimokatolicizam je napustilo oko pet miliona Hispanoamerikanaca”. (“Daily News”, 7. april 1991.).

    U Južnoj Americi, tradicionaloj tvrđavi vernosti Vatikanu, još je gore. Prelazak iz rimokatolicizma na druge konfesije sve je izraženiji. U Dominikanskoj Republici uvećao se tri puta od šezdesetih do devedesetih godina XX veka, povećao se za 500% u El Salvadoru i Kostariki, a preko 700% u Gvatemali.

    Rimokatilički časopis “The Wanderer” (1. april 1999.) nudi sledeće podatke:

    Preko 1.900 rimokatoličkih župa (parohija) u svetu je ugašeno; Samo oko 40% rimokatolika u SAD veruje da Hristos realno prisustvuje u hostiji.

    Ispovest je skoro nestala iz parohije života.




    Ako ne ide u SAD i Gvatemali, možda će proći u Srbiji i Rusiji, zar ne?

    Prethodni papa Ivan Pavao II, zbog svega toga trudio se da učvrsti veze između hrišćana Evrope: još 1982. bio je prvi pontifeks koji je kročio na teritoriju Engleske, i održao propoved u Kenterberijskoj katedrali, središtu svetskog anglikanstva. Godine 1999., katolici i anglikanci su zajednički potpisali dokument “Dar autoriteta” koji je prizvao hrišćane obe denominacije da ne poriču papin autoritet. Te iste godine, Rimokatolička crkva i Svetska luteranska federacija potpisali su “zajedničku izjavu povodom učenja o opravdanju”, okončavajući petovekovni dogmatski spor između Rima i Luterovih sledbenika. Maja 2000. održan je u Torontu globalni samit rimokatoličkih uglednika iz celog sveta. Sredinom 2001. potpisana je tzv. “Ekumenska povelja”. Na skupu je učestvovala Konferencija evropskih crkava (u kojoj su pravoslavni, anglikanci, starokatolici i tradicionalni protestanti) na jednoj i predstavnici rimokatoličkih Biskupskih konferencija Evrope na drugoj strani. Povelja nalaže što dublje međuverske kontakte, zajedničke molitve, saradnju u svim oblastima, i završava, komesarski strogo, upozorenjem: “Nema alternative uzajamnom pomirenju i ekumenizmu”. Godine 2002. u Vatikanu je održana izložba o anglikanstvu – prvi put u istoriji. Novi nadbiskup kanterberijski, Rovan Vilijams, posećivao je papu Vojtilu i – nezamislivo za anglikanskog klerika – ljubio mu ruku. Za vreme pogrebnih svečanosti poslednjeg pape, Rovan Vilijams čitao je zaupokojne molitve skupa sa rimokatoličkim poglavarom Engleske i Velsa, Kardinalom Kormakom Marfijem O’Konorom. Tom prilikom je izjavio da je njegovo prisustvo opelu pape znak dubokih veza, lične bliskosti i intimnosti koje su počele da postoje između službe kanterberijskog nadbiskupa i papstva...; Mada raskid sa Rimom još nije sasvim okončan, postoji neobrativo pomirenje između anglikanaca i katolika tokom pontifikata Ivana Pavla II koje njegov naslednik treba da nastavi da nadgrađuje...; Korenovi koje smo zasadili proteklih godina preduboki su da bi bili iščupani”.

    Papska ustanova, očuvana uprkos svemu hrišćanima Zapada, poraženim u borbi protiv sekularizma, sve više liči na oslonac kome se mora pribeći da bi se dalji porazi izbegli.


    A Srbija? U Srbiji kuva.


    Srbija je pod poluokupacijom i to je svakom jasno. Sa trideset odsto nezaposlenih (najveća stopa u Evropi), ona je osuđena na lagano umiranje. Zemlja i voda su trajno zagađeni NATO bombama, predstoji otimanje Kosova, odvajanje Crne Gore, juriš na Vojvodinu. Budi se čak i vlaški ekstremizam, a i Bugari oko bacaju na nišku oblast. Jug sužene Srbije treba da se uklopi u Veliku Albaniju. U takvoj situaciji, srpski političari se ponašaju onako kako su se ponašali i uoči 1941. godine. Trude se da sa što više srpskih strateških interesa nahrane aždaju Zapada (setimo se samo stvaranja Banovine Hrvatske, da bi se Hrvati “smirili” – a njima su apetiti još više porasli). Vatikan u svemu ovome ima svoje interese, stare, svima poznate: Crna Gora treba da bude “Crvena Hrvatska” (zar Jevrem Brković nije govorio još 1991., da je “Crna Gora imala svoju autokefalnu crkvu sa elementima katoličanstva, dok ni genocidni Sava Nemanjić nije popravoslavio”?); Kosovo treba da bude nezavisno; u Vojvodini nije naodmet podržati Mađare... A za sve to vreme treba raditi na unijaćenju Srba, što direktnom (kao u Valjevu gde je doskorašnji župnik čitav niz rođenih Srba pretvorio u “kršćane”), što preko ekumenizma...



    Ekumenizam među Srbima je priča za sebe. On nas ne podlokava neposredno, nego zaobilazno. Naime, kao i u prošlosti, postoji opasnost da se Rimu približimo preko Carigrada, sklonog sklapanju unije sa papom kad su ugroženi njegovi zemaljski interesi. Savremeni carigradski kvazi-vizantizam se u srpskoj crkvi nameće kao mera i provera pravoslavnosti, a već odavno je i najneupućenijima jasno da Carigradska patrijaršija u Turskoj opstaje samo zahvaljujući podršci Vašingtona i Vatikana (naših “tradicionalnih prijatelja”), inače bi turske vlasti već odavno raselile Fanar i napravile od njega muzejski prostor. Srpski pravoslavni narod je zahvalan Svetom Carigradu preko koga smo dobili Kirila i Metodija i koji nam je 1219. darovao autokefalnost; srpski narod je zauvek zahvalan i bratskom grčkom narodu koji nam je, u strašnim ratovima 1991-1995., bio pouzdan.



    Srpska crkva se nalazi na velikom iskušenju: na nju se vrše pritisci spolja i iznutra da se pokloni papi. Ona je, molitvama novomučenika jasenovačkih, tom iskušenju za sada odolela. Veliku ulogu u njenom odolevanju ima i Ruska Pravoslavna Crkva, koja je ogorčena na Vatikan jer isti vrši strahovitu prozelitsku akciju, od Ukrajine do Sibira. Prethodni papa je središta unijatskog ukrajinskog poglavara preneo iz Lavova u Kijev, majku ruskih gradova i ruskog pravoslavlja, samo da bi pokazao da ne priznaje zahteve Moskve da se unijatska propaganda zaustavi. Moskva je od Benedikta XVI tražila da odluku Ivana Pavla II poništi, ali on to nije učinio. Sve ovo doprinosi činjenici da jedine dve zemlje koje papa nije posetio jesu Srbija i Rusija.



    Ali, izgleda da i u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi ima pojedinaca koji misle da će nas svet smrviti ako ne pribegnemo pod zaštitu još uvek politički moćnog Rima. Ponavlja se iskušenje koje smo imali u XV veku, kada je vizantijski car Jovan Paleolog primorao većinu episkopa Carigradske patrijaršije da potpišu uniju s papom Eugenom da bi dobili vojnu pomoć Zapada za borbu protiv Turaka. Na saboru u Firenci i Ferari, pored Grka, učestvovali su i predstavnici drugih pomesnih crkava, koji su takođe potpisali uniju. Mudri Srbin, veliki i tragični Đurađ Branković, iako opkoljen sa svih strana od Turaka i Mađara, nije hteo ni da čuje da svoje delegate šalje papi na noge. Rekao je da je on sused Latina, da ih zna i da ne veruje u bilo kakvu njihovu pomoć. Kad su mu nudili da se “porimi”, odgovorio je da ga Srbi smatraju nesrećnim, ali mudrim čovekom; kad bi, pod stare dane, promenio veru, smatrali bi ga nesrećnim ludakom... Grci su potpisali uniju, i nisu dobili ništa! Nekoliko stotina vojnika sa Zapada borilo se 1453. godine u odbrani Carigrada... Sveti Marko Efeski, veliki episkop i bogoslov, uniju je odbio da prizna i ona je kasnije oborena... Zato srpskim kriptounijatima treba da bude jasno: od Vatikana se nemamo čemu nadati, bez obzira na lepe želje i ekumenske osmehe. Oni hoće uniju, kao i uvek.



    Srbi znaju da su Sveta Tri Jerarha Jelini i da je Novi zavet pisan na grčkom... Ali, znaju i da su vladike Fanarioti posle ukidanje Pećke patrijaršije činili sve da zatru srpsko bogosluženje, namećući ono na grčkom jeziku, a da su se prema svojoj srpskoj pastvi često odnosili s prezirom i nipodaštavanjem, globeći je gore nego Turci. I znaju da je Carigrad bio protiv Prvog srpskog ustanka. I znaju da današnja Carigradska patrijaršija pretenduje da vlada pravoslavnom vaselenom, da hoće vlast nad dijasporom svih pravoslavnih naroda, da se meša u krize na kanonskim teritorijama drugih autokefalnih Crkava (recimo, na Ukrajini, gde svi raskolnici i mrzitelji Moskovske patrijaršije, predvođeni Juščenkom, američkim pionom – predsednikom, hoće da se “učlane” u Carigradsku patrijaršiju. I znaju da je Carigrad perjanica modernizma i ekumenizma u svetu. Setimo se, takođe, i čuvenog izveštaja Međunarodne krizne grupe iz marta 2003. kada je ova Soroševa ispostava tražila od liberalnijih crkava, carigradske i rumunske, da se angažuju oko srpske crkve koja odbija da “prilagodi modernom svetu crkvene strukture i praksu, koji datiraju još iz otomanskog i komunističkog perioda”. (Što se Rumuna tiče, oni su umislili da su Bogom dana spona između Istoka i Zapada, “pravoslavni Latini”, pa je njihov patrijarh Teoktist otišao tako daleko da je prisustvovao kanonizaciji osnivača papine “svete” špijunske službe, zvane “Opus Dei”, Hoze Eskrive de Balagvere).



    Pošto nas soroševci upućuju na Carigrad, nešto se ozbiljno valja iza brda. Šta? Zna se – Vašington i Vatikan. Zato su klicanja Marovića, Draškovića i Tadića papi i “kršćanskoj ljubavi” jasna: Bela kuća i bela katedrala Svetog Petra za njih su simboli svega čemu žele da služe kao begunci od svog identiteta, kakve srpska istorija pamti pod zbirnim imenom Vuka Brankovića. Nije nimalo slučajno što Svetozar Marović govori kao Hrvat, iako je čist Srbin (po biološkom poreklu) sa primorja, iz Budve. Tako je i Nikola Ljubičić, Titov general, rodom od Užica, imitirajući svog voljenog maršala govorio: “Ćujmo!”



    Naravno, mora se imati u vidu i novčani momenat. Neki primaju lepe parice od vatikanske ispostave u Beču “Pro Orientz”, namenjene unijaćenju Istoka; a nekima parice na žiro i tekuće račune uplaćuje rimokatoličko-nemačka nevladina organizacija “Konrad Adenauer”. I oni su, naravno, za papin dolazak. “Zakaj ne?” A mi, srpska sirotinja, ostajemo sa Pilipendom, koji ne bi prešao u “carsku viru” ni za svu pšenicu ovog sveta, jer ne da svoga “srpskoga ’Rista”. I sa Vukom Isakovićem koji, u Oseku, opominje svoje oficire da, iako su naše crkvice brvnare, jad i beda u odnosu na katoličke katedrale širom Habzburške monarhije, čuvaju “sladost Pravoslavlja”.


    Za kraj

    Rekao sam da mi je sadašnji papa Benedikt XVI simpatičan kao ličnost. Ali, kao papa, on “po službenoj dužnosti” mora da izražava Vatikan u svoj njegovoj punoti. A Vatikan je Srbima od Srednjeg veka glavni neprijatelj. Da nije bilo Vatikana, ne bi bilo katoličenja Stona, Pelješca, zapadne Hercegovine, velikih delova Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Žumberka; da nije bilo Vatikana, ne bi bilo takve srbofobije na Balkanu. Da nije bilo Vatikana, ne bi Hrvati sa žarom 1914. godine ubijali po Srbiji. Da nije bilo Pija XII i Alojzija Stepnica (obojica “blaženici” Rimske crkve), ne bi bilo blagoslova na kami Ante Pavelića i njegovih ustaša. Vatikan je prvi priznao Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu u avnojevskim granicama, i time naneo (skupa sa Nemačkom) nepopravljivu štetu pravednom rešenju srpskog pitanja na Balkanu. Između Vatikana i nas je Jasenovac, a ne vrt prepun ruža. Prema tome, uprkos poniznim osmesima praznih i jadnih srpskih političara pred papom, papa u Srbiju ne može da dođe jer neće da moli za oproštaj narod koji je toliko postradao pod udarima vatikanskih slugu od Srednjeg veka naovamo. Srbi nikog ne mrze, ali ne smemo biti krpe koje svako gazi. Bolje da nas nema nego da postanemo ono što su, vekovima, bili nesrećnici koji su se odricali sebe za komad buđavog hleba.





    http://www.srpskapolitika.com/pol_analize/2005/147.html

  2. #2
    Avatar von pravoslavac

    Registriert seit
    16.07.2004
    Beiträge
    1.791
    skrati to malo, mislis da ce ti neko ovo procitati?

  3. #3
    Avatar von BitterSweet

    Registriert seit
    25.11.2005
    Beiträge
    984
    Zivis li u srem.mitrovici ?

  4. #4
    Mare-Car
    Das is immer so.

    Alter, verkürze das, hebe wichtige punkt ehervor, und am wichtigsten fass es auf deutsch zusammen worum es grob geht. Dann kann darüber auch diskutiert werden.

  5. #5

    Registriert seit
    01.01.2006
    Beiträge
    2.357
    Zitat Zitat von Mare-Car
    Das is immer so.

    Alter, verkürze das, hebe wichtige punkt ehervor, und am wichtigsten fass es auf deutsch zusammen worum es grob geht. Dann kann darüber auch diskutiert werden.
    Kurz und bündig dann wird es jeder lesen. Habe jetzt vielleicht runtergescrollt und vielleicht 3-4 sätze gelesen

Ähnliche Themen

  1. Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 13.04.2010, 20:00
  2. Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 16.03.2010, 16:30
  3. Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 08.03.2010, 16:00
  4. Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 12.11.2009, 14:00
  5. Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 12.11.2009, 12:30