BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Erweiterte Suche
Kontakt
BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Benutzerliste

Willkommen bei BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen.
Seite 19 von 62 ErsteErste ... 915161718192021222329 ... LetzteLetzte
Ergebnis 181 bis 190 von 614

An die, die Bosnien teilen wollen.

Erstellt von DZEKO, 10.06.2010, 21:53 Uhr · 613 Antworten · 29.642 Aufrufe

  1. #181
    _LAV_
    Zitat Zitat von hamza-gazija Beitrag anzeigen
    hast du einen bosnischen nachnamen? oder heisst du jevrejovic?
    mein nachname endet auf ein N und ist einsehr bekannter juedischer name in sarajevo!

  2. #182

    Registriert seit
    21.12.2009
    Beiträge
    706
    MUSLIMANI U ČETNICIMA (2)

    KORENI MOG SRPSKOG STABLA

    "Izdaja Hrvata u ratu, pokolj milion Srba od strane ustaša, među kojima je bilo i muslimanskih izroda, okupacija Srbije i njezin put ka novoj Golgoti, strašnijoj od Albanske, konačno su iz mojih misli i osećanja izbrisali i poslednji trag zabluda i svih zastranjivanja, kojima sam u mladim danima bio izložen, jer sam uzalud verovao da se očuvanjem Jugoslavije i širenjem jugoslovenske ideje među Hrvatima, čuvaju srpski ideali i cementira samo Srpstvo", beleži Alija S. Konjhodžić u svojim biografskim zapisima. "Pogledi" prenose delove knjige SPOMENICA "BRATSTVA" 1954-1974. (Toronto, Kanada, 1974. godine)

    PIŠE: Alija S. KONjHODžIĆ

    Septembra 1909. upisao sam se na Veliku realku, gde su odnosi između đaka pravoslavne i katoličke vere bili u tolikoj meri zaoštreni, da su među njima tuče bile na dnevnom redu. Većina đaka muslimana pridružila se pravoslavnima i pripadali su tajnim đačkim kružocima, iz kojih je i ponikla "Mlada Bosna". U to vreme živeo je u Sarajevu moj brat Salih i sarađivao u "Musavatu", organu Srba muslimana, koji je pokrenuo jedan od najidealnijih Srba muslimana Smajo Ćemalović iz Mostara, docnije senator, koga su ustaši 1941. godine živog spalili u Jasenovcu.

    ĐAČKI ŽIVOT U SARAJEVU


    Prvu godinu stanovao sam zajedno sa bratom Salihom u kući gde je stanovao i Hamid Kukić, jedan od vođa Srba muslimana i sekretar Đačkog potpornog društva "Gajter". Razgovori između Saliha i Hamida, bogata biblioteka srpskih knjiga i druženje sa đacima pravoslavne vere konačno su kod mene oformili moj nacionalni stav, moje srpsko opredeljenje i udarili tačku na moju nacionalnu zrelost.
    Ta moja nacionalna svest još u mojim mladim danima odvela me je 1912. godine, kao đaka drugog razreda Velike realke pa velike demonstracije Srba povodom osvećenja novopodignutog doma hrvatskog pevačkog društva "Napredak", koji je podignut narodnim novcem i u nameri da još jače podvuče tobožnji hrvatski karakter ovih pokrajina. U tuči sa Franjinim izmećarima upotrebio sam bokser i zbog toga bio isteran iz svih sarajevskih škola, u trajanju od tri godine.

    DOLAZAK U TUZLU
    Tuzlanska sredina u borbi protiv mrskog osvajača bila je borbena poput sarajevske. Upisao sam se na Trgovačku školu, gde je predavao istaknuti srpski nacionalista profesor Adem Biso, koji je, zajedno sa Mustafom Bektićem, među prvima bio uhapšen posle atentata u Sarajevu i celo vreme rata proveo u zloglasnom Aradu. Već u prvim danima moga boravka u Tuzli stupio sam u redove srpske revolucionarne omladine i u Srpski soko, na čijem je čelu bio tuzlanski veletrgovac i sarajevski zaverenik Miško Jovanović, osuđen na smrt posle Sarajevskog atentata. U takvoj borbenoj sredini moj se nacionalizam jačao. Bilo je podosta muslimana koji su se isticali svojom aktivnošću i svojim otvorenim srpskim stavom, među kojima naročito Mustafa Bektić, učitelj i đaci Ferhad Azapagić, Izet Telalbašić, Alija Selimović i drugi.
    U to vreme bio je u Tuzli moj uži zemljak, Ljubušak, inž. Ahmet Dalipagić, oženjen sa Zorkom Stojanović, učiteljicom iz Beograda, zaposlen kao geometar kod tuzlanske opštine, kod koga sam neko vreme stanovao. I on i njegova supruga Zorka pričali su mi o Srbiji, o Kralju slobodaru i o ljubavi Srba za nas bosansko-hercegovačke muslimane. Naročito je Zorka u tome bila vredna i stalno mi davala na čitanje knjige iz nacionalne istorije Srbije i Crne Gore. Istoga dana kada je izvršen atentat u Sarajevu, inž. Ahmet Dalipagić uhapšen je i kao "srpski špijun" streljan u Tuzli.
    PONOVO U SARAJEVU Po svršetku Trgovačke škole upisao sam se 1915. godine na Trgovačku akademiju u Sarajevu (koju sam završio tek po oslobođenju 1919. godine), odakle sam decembra 1916. godine, kao đak drugog razreda, iako maloletan, protiv svih zakona, zajedno sa ostalim đacima pravoslavne vere, kao politički sumnjiv, mobilisan i poslat na odsluženje vojnog roka u 29. mađarsku regimentu u Kapošfehervar. Odatle begam i u Budim Pešti pridružujem se jednoj podzemnoj grupi vojnih begunaca Čeha, koji su radili na demoralisanju austrougarskih vojnika slovenskog porekla. Vojnicima bosansko-hercegovačkih regimenti delio sam krivotvorene "urlabšajne" i "krankenšajne", s kojima su odlazili svojim kućama umesto na front. O mogućnosti da mogu biti uhvaćen i osuđen na smrt, nisam tada ni mislio. Sreća moja i okretnost sprečili su najgore. Oslobođenje i Ujedinjenje vaskolikog Srpskog naroda zateklo me je u Beču, kao vojnog begunca.

    O OSLOBOĐENOJ I SLOBODNOJ DRŽAVI

    U prvim danima oslobođenja nismo u dilerijumu radosti ni primetili kako se stvara jedno nezdravo stanje u zemlji, koje je mladu državu konačno i sahranilo: Politikanstvo je zamenilo idealizam predratnih srpskih generacija. Iz mišijih rupa izmileli su pitomci Josipa Štadlera i Ademage Mešića. Oholo i s prezirom na licu prolazili su pokraj preživelih heroja i mučenika. Politički pehlivani bili su na ceni. Što više servilnosti, to veća nagrada.
    Revolucionari i zaverenici, taoci i većina srpskog življa koji su preživeli strahote rata i austrijskih kazamata bili su nemoćni da to očigledno srljanje i države i naroda u propast, zaustave. Njihovo trenutno oduševljenje zbog veličanstvenih pobeda srpskog oružja i zbog izvojevane Slobode bilo je kratkog veka. Umesto toga nastupilo je ogorčenje, koje je bilo teže i od samog ropstva tuđinu.
    To ogorčenje zahvatilo je i mene, naročito kad sam video da se muslimani Bosne i Hercegovine politički organizuju na verskoj osnovi, dok se istodobno rad Srba muslimana sa zvanične strane zanemaruje i usporava proces njihovog nacionalnog opredeljenja.

    U NOVOM SADU

    Kad je De Anucijo, talijanski pesnik, sa svojim crnim košuljama, nasilno oduzeo Rijeku 1920. godine, preživeli srpski revolucionari i mučenici iz "Mlade Bosne" pokrenuli su akciju za prikupljanje dobrovoljaca da preotmu Rijeku od ovog osvajača, prethodnika Musolinija. Među dve hiljade dobrovoljaca, mahom iz Bosne i Hercegovine, bio sam i ja. Skupljeni u Novom Sadu krenuli smo na pohod, ali su nas državne vlasti rasturile. Ostajem u Novom Sadu, gde je istodobno za Vojvodinu osnovana Organizacija Jugoslovenskih Nacionalista "Orjuna", čiji su osnivači bili razočarani revolucionari i članovi "Mlade Bosne" dr Niko Stojanović, Dobroslav Jevđević, Jovo Polavestra, Bora Jevtić, Mustava Kapić i drugi. Već u prvim danima postojanja "Orjune" dolazi do sukoba između komunista i drugih antidržavnih elemenata, a u Hrvatskoj i Dalmaciji sa frankovcima. Borbe su bile krvave. Padale su žrtve sa obe strane.

    U OSIJEKU

    Vođstvo "Orjune" odredilo me je za čelnika akcione čete u Osijeku, gde sam stigao avgusta meseca 1921. godine i već prvog dana boravka učestvovao u borbi protiv frankovaca, čija je snaga bila u radnicima tvornice šećera. Ukratko, dobio sam mesto kod Zastupničke firme Rotman i Cirer kao glavni knjigovođa, na kome sam mestu ostao do atentata na "Hrvatski list", organ frankovaca, polovinom februara 1922. godine. Istog dana kada je bačena bomba na "Hrvatski list" frankovci su polupali prozore firme, jer sam bio osumnjičen za učešće u ovom atentatu. Dobrovoljno sam napustio posao i prešao u državnu službu kod Državne rečne plovidbe, sa službom u Osijeku.
    U Osijeku sam objavio i prvi moj novinarski članak u slobodnoj državi. Članak je izašao u "Srpskoj straži", organu Radikalne stranke za Slavoniju, koju je uređivao poznati srpski novinar Toša Skrbić, u kojoj je sarađivao i istaknuti Srbin muslimanske vere i novinar Omer Kajmaković.
    Pored saradnje u "Srpskoj straži" pokrenuo sam januara 1922. godine u društvu sa dr Boškom Mašićem nedeljni list "Budućnost", kao organ "Orjune", koji je izlazio do konca iste godine.
    Marta 1923. ranjen sam u borbi sa frankovcima, a po ozdravljenju premešten u Novi Sad.

    PONOVO U NOVOM SADU

    Za vreme službovanja u Novom Sadu redovno sam sarađivao u "Vidovdanu", organu vojvođanske "Orjune" pod uredništvom Dobroslava Jevđevića i učestvovao u svim akcijama protiv antidržavnih elemenata. Pred izbore od 8. februara 1925. godine, napustio sam državnu službu i prešao u uredništvo najstarijeg srpskog lista u Vojvodini "Jedinstvo", organa Samostalne demokratske stranke, čiji su vlasnici bili braća Bokšan, dr Adamović i Đoka Dunđerski, koji sam sa profesorom Bogoljubom Prešićem uređivao do početka 1927. godine, kada je list prestao izlaziti.
    Nerazumevanje programa, rada i borbe "Orjune" od strane Srpskog naroda usporilo je tu borbu, dok je ceo hrvatski narod prihvatio frankovluk kao osnovu svoje borbe protiv zajedničke države, što je doprinelo da su mnogi istaknuti Hrvati, članovi "Orjune", polako napuštali njezine redove i postali najzatrovaniji srbomrzitelji. Slučaj Ede Bulata, čelnika "Orjune", koji je bio personifikacija borbenosti i doslednosti jugoslovenskoj ideji, to najbolje ilustruje. Kada je krvolok Pavelić počeo sa biološkim istrebljenjem Srpskog naroda na teritoriji svoje nakazne Nezavisne Države Hrvatske, Edo Bulat bio mu je doglavnik i ministar vojni.


    UDALjAVANjE OD JUGOSLOVENSTVA I POVRATAK SRPSTVU


    Život mlade države bio je ometan komunističkom aktivnošću i opstrukcijom Hrvatske seljačke stranke, koja umesto da šalje svoje poslanike u Narodnu Skupštinu, da se bore za svoja načela, šalje svoga predsednika Stjepana Radića u Moskvu da traži pomoć za rušenje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Srpske stranke, umesto da uvide ovu opasnost po Državu, vode svoju sitnu politiku, cepaju se na frakcije i nude se Radiću za saveznika. Tek 25. marta 1925. godine, posle svih peripetija, dolazi u Beograd Pavle Radić, sinovac Stjepana Radića i daje izjavu da Hrvatska seljačka stranka priznaje Krunu, Ustav i Parlamenat. Dva dana kasnije, 27. marta, pala je Vlada Nacionalnog bloka Pašić-Pribićević, koja je na izborima od 8. februara 1925. godine odnela veliku pobedu. Obrazovana je Vlada Pašić-Radić, čiji je život bio kratkotrajan. Sam Radić oborio je Vladu i prišao Demokratskoj stranci, da od nje traži veće i trajnije koncesije za hrvatski narod.
    Sve se bilo usremilo protiv draže i Krune, a Parlamenat je postao poprište razularenih političkih strasti i nacionalne netrpeljivosti. Padale su uvrede za uvredom, pretnje za pretnjom, sve dok nisu odjeknuli pucnji narodnog poslanika Puniše Račića, koji nije mogao, a niti smeo, kao Srbin iz Crne Gore gde se uvek za obraz ginulo, da pređe preko uvreda ne samo njemu nego i celom Srpskom narodu od strane Stjepana Radića i njegovih poslanika. Svu tu nezdravu atmosferu beogradske Skupštine majstorski je, sa očitom tendencijom, prenela na ulicu beogradska "Politika", koja će posle ubistva Kralja Aleksandra Prvog otvoreno da zaigra na moskovsku kartu, da bi danas bila glavni telal komunističke nenarodne propagande i nedostiživih ideja suludog Karla Marksa i Engelsa, u službi najvećeg krvoloka Srpskog naroda Josipa-Broza Tita.
    Skoro svakodnevno ispitivao sam svoju savest, kritički posmatrao moj put nacionaliste, integralnog Jugoslovena, i što sam više o tome razmišljao sve sam se više udaljivao od te ideje, koja je pre jednog veka, kroz literaturu i pesmu, bila toliko privlačna da je bila osvojila najsolidnije umove srpske nacije, među kojima je bio i Jovan Skerlić. U novostvorenoj državi priličan broj Hrvata prihvatio je jugoslovensku ideju, koji će se, kroz čitavo vreme trajanja Jugoslavije, nalaziti na beogradskim jaslima, uživati beneficije mnogih ministarstava, a naročito dispozicionog fonda, jer su beogradskim političarima bili dobro došli kao dokaz da su i Hrvati u Vladi ili pri Vladi, da je to zaista država sva tri imena jednoga naroda.

    U ZAGREBU

    Za vreme mog boravka u Zagrebu od decembra 1931. do 26. avgusta 1939. godine, gde sam bio na odgovornim položajima, ponova sam se povratio idealu moje mladosti - Srpstvu. To mi je utoliko lakše bilo što sam živeo i delovao među Hrvatima, u centru svih zavera protiv države i Srba. Strahovanje Srba iz Hrvatske za samu državu i za njihov opstanak, koji su živeli u moru hrvatske megalomanije i neskrivene hrvatske mržnje na sve što nosi srpsko obeležje, još su me jače učvrstili u uverenju da je jedino ispravna nacionalna i politička misao koja je u duhu vekovnih srpskih ideala, u duhu nesebične borbe za Srpstvo, koje je tada bilo ugroženo promenljivom politikom srpskih stranaka u odnosu na hrvatski narod.
    Za vreme boravka u Zagrebu preuzeo sam vođstvo jedine organizacije koja je imala odobrenje za rad, organizacije borbene jugoslovenske omladine "Pokret", čiji je rad zabranjen zbog učešća dvojice članova - Šabana Šaihovića i Voje Kotanića - u atentatu na dr Milu Budaka 1933. godine.
    Vršeći veoma odgovorne dužnosti i nalazeći se na položajima - izdavač i urednik "Jugoslovenskog Glasa" od 1931. do 1939. godine, a od 1935. do 1938. sekretar Banovinskog odbora Jugoslovenske Radikalne Zajednice i urednik "Glasnika", organa JRZ, za Savsku banovinu, što je mnogima u emigraciji poznato, činio sam sve da se srpske snage povežu, da budu okupljene u jednu organizaciju i okrenute prema Beogradu, naročito po dolasku na vlast Dr Milana Stojadinovića, koji je radio na tome da se Zagreb pridobije za iskrenu saradnju sa Beogradom, ali se nije dao uljuškati naivnim predlozima i planovima od strane Hrvata koji nikada masovno nisu bili na strani Beograda, niti na strani Srpskog naroda. Da bi bio što bolje obavešten o razornom radu frankovaca i komunista u Zarebu, ubacio sam dvojicu mojih saradnika u njihove redove. Vlado Dodig, moj uži zemljak, Ljubušak, bio je među komunistima, a Kosta Lečić, iz Sarajeva, među frankovcima. Obojica su bili rođeni konspiratori i za celo vreme njihove opasne uloge ostali su neotkriveni. Na taj način bio sam bolje obavešten nego mnogi obaveštajni servisi, te sam prema tome udešavao svoj nacionalno-politički rad u cilju paralizovanja svih zavera protiv Srpskog naroda, čije su se konture već tada nazirale, a za mene, bez samohvale, mogu reći, bile su jasne i opipljive. Tako sam među prvima doznao za dolazak ustaškog zlikovca Oreba iz Italije da po nalogu Musolinija i njegovog izmećara Ante Pavelića izvrši atentat na Nj. V. Kralja Aleksandra Prvog prilikom njegovog boravka u Zagrebu početkom septembra 1933. godine, gde je došao da proslavi rođendan Svog Prvenca prestolonaslednika Peta. Zaslugom Koste Lečića sprečen je atentat na kralja Aleksandra, atentatori su pohapšeni i osuđeni. Pošto je kralj Aleksandar bio obavešten o ulozi Koste Lečića, o dolasku i otkrivanju atentatora, kralj ga je uzeo za svog ličnog agenta-pratioca. S kraljem je Lečić bio i u Marselju. Posle pogibije viteškog kralja i Sporazuma Maček-Cvetković za Kostu Lečića nastaju crni dani, puni bolnog iskušenja. Njegovi pretpostavljeni, sigurno na mig Vlade, a možda i samog dr Mačeka, proganjaju ga i baš na sam dan 10. septembra 1939. godine, kada sam bio uhapšen na izrični zahtev potpredsednika Vlade dr Mačeka, Lečić je, ne mogavši da izdrži ova proganjanja, izvršio samoubistvo.
    U BEOGRADU

    Još pre potpisa Sporazuma Maček-Cvetković od 26. avgusta 1939. godine, organi zloglasne organizacije Hrvatske seljačke stranke "Građanska zaštita", koja je do dolaska krvnika Pavelića pobila preko 300 istaknutih Srba u Zagrebu i u Hrvatskoj, vrebali su zgodu da me napadnu. Na sam dan potpisa Sporazuma Maček-Cvetković, u 9 časova izjutra napustio sam Zagreb, a istog dana uveče bili su članovi "Građanske zaštite" u mom stanu i mojoj ženi saopštili da se i ona seli u Beograd i da može sa sobom poneti samo lične stvari.

    Došavši u Beograd, prestonicu Srpstva i mojih ideala, mislio sam da ću tu naći mira i da ću moći nastaviti sa izdavanjem "Jugoslovenskog glasa", ali su se te moje nade izjalovile. Već prvih dana boravka u Beogradu bio sam pod prismotrom političke policije, a 10. septembra 1939. godine, uhapšen sam na zahtev dr Vladka Mačeka, potpredsednika Vlade, koji je tražio moje izručenje organima Sporazumom novostvorene države u državi Banovine Hrvatske da "odgovaram za zločine koje sam počinio prema hrvatskom narodu", kako je doslovno stajalo u zahtevu dr Mačeka. Pored zahteva dr Mačeka, njegov šef lične bezbednosti zloglasni Montanja podneo je optužbu da u društvu sa Šabanom Šaihovićem, bivšim atentatorom na Milu Budaka, spremam atentat na samog dr Mačeka. Istragu po ovim optužbama vodili su Bogdan Banković, šef javne bezbednosti Uprave grada Beograda i šef političke policije Kosta Tasić. Moj slučaj bio je predmet diskusije na dve sednice Ministarskog sveta, o čemu sam pisao svojedobno u "Bratstvu" još za života i Cvetkovića i Mačeka, ali me nisu demantovali.

    Blagodareći zauzimanju Uprave Saveza Sokola, Četničkog udruženja na čelu sa vojvodom Ilijom Trifunovićem-Birčaninom, ministra Bogoljuba Kujundžića i drugih uglednih ličnosti iz Beograda, koji su bili upoznati sa mojim radom u Zagrebu, sprečeno je moje izručenje i doneta odluka da se interniram u Skoplje. Tadanji šef javne bezbednosti Uprave grada Beograda Bogdan Banković na svoju odgovornost pustio me je 24 časa na slobodu da sačekam moju ženu iz Zagreba, kojoj su hrvatske vlasti oduzeli sve. Čim sam dočekao ženu pobegao sam i sve do 4. januara 1940. godine nalazio sam se u bekstvu, kada je poništena odluka o mojoj internaciji.

    SRPSTVO ČISTO KAO SUZA

    Izdaja Hrvata u ratu, pokolj milion Srba od strane ustaša, među kojima je bilo i muslimanskih izroda, okupacija Srbije i njezin put ka novoj Golgoti, strašnijoj od Albanske, konačno su iz mojih misli i osećanja izbrisali i poslednji trag zabluda i svih zastranjivanja, kojima sam u mladim danima bio izložen, jer sam uzalud verovao da se očuvanjem Jugoslavije i širenjem jugoslovenske ideje među Hrvatima, čuvaju srpski ideali i cementira samo Srpstvo.
    Nisam bio jedini grešnik u ovom pogledu. Bili su veći i daleko znamenitiji od mene, mudriji i politički zreliji, koji su, polazeći od svojih plemenitih nastojanja i dalekosežnosti povezivanja ne samo Srba i Hrvata već i svih Slovena na Balkanu, u tome videli mogućnost, da ćemo se u času opasnosti lakše odupreti tuđinskim nasrtajima, kojima je kroz vekove bio izložen Balkan.
    To su koreni mog srpskog stabla, čije su žile protkale sve moje misli i svaki moj damar i daju mi snage da u borbi za slobodu Srpskog naroda budem istrajan i dosledan samom sebi. Moje srpsko osvedočenje čisto je kao suza sa izvora. Svo je u punoj svetlosti sjajne srpske prošlosti, u apoteozi herojstva srpskih generacija, koje su kroz vekove padale za ideale Srpstva, da bi večno živele. I pisanom i živom rečju ispovedam ta moja srpska osećanja, bez zazora i bez ikakve jeftine propagande, ili materijalne koristi. Probijajući se i boreći se sa mnogim teškoćama za ideale Srpstva još od rane mladosti do danas ostao sam veran tim idealima. Kroz prizmu tih mojih doživljaja i osećanja, na vrelu Srpstva nalazim nadahnuća i smisao životu. Borim se i pevam Srpstvu, i tako će biti do poslednjeg daha moga života.
    Iz ovih korena niklo je moje srpsko osvedočenje, koje je igrom sudbine i istoriskim razvojem bilo donekle pomračeno bledunjavom svetlošću integralnog jugoslovenstva, s kojeg puta me nikakva sila odvratiti neće.
    Ispisane stranice "Bratstva" za dvadest godina, od 1954. do 1974. godine, koje neke prenosim u ovu Spomenicu, ubedljivo govore ne samo o mojim naporima već i o naporima celokupne rodoljubive srpske emigracije koja me je razumela, izdašno moralno i materijalno pomogla i bez čije pomoći ne bilo na "Bratstva" ni Spomenice, dokaz su moje neograničene odanosti Srpstvu, moje čvrste i nepokolebljive vere u Srpski narod, kome je istorija, kao stožeru Balkana i nosiocu svih zdravih nacionalnih snaga i međunacionalne i verske trpeljivosti među balkanskim narodima, dodelila misiju čuvara i branioca ovog istoriskog tla od svih stranih osvajača i uticaja.

  3. #183
    Bushido
    ach wenn ich nur könnte würd ich jetz meine echte meinugn sagen was ich von diesen verrätern halte
    aber dann bekomm ich ne verwarnung

    zato mogu da kazem, Bosna je Bosna!
    Mi smo Muslimani!
    Sandzak do groba!"!!!!!!

  4. #184
    hamza m3 g-power
    ja gibts, deshalb musste lepa brena auch zu ihrer eigenen musik nackt vor dem porsche cayenne von naser oric laufen und die bodyguards haben NICHTS gemacht xD
    so behandelt man verräter in bosnien

    außerdem kosturica ist kein serbe sondern bosanac samo promjenio vjeru a za to ce gorjet u vatri

  5. #185
    _LAV_
    Zitat Zitat von Ludjak Beitrag anzeigen
    ma evo navrnuo mao da cujem koju pametnu prije spavanja hahahahahahhahahhaha

    i sta bi ? naleti na ovog maloljetnika koji nema pojma o geografiji a kamoli o politici - sta ces haveru takva ti je dijaspora !
    maloljetnik?
    jebemti državu ja mislijo on je ona!
    volim tinejdžerke hahahahahahah

    ma bo jasporu di !!!

  6. #186

    Registriert seit
    21.12.2009
    Beiträge
    706
    MUSLIMANI U ČETNICIMA (3)

    PROTIV USTAŠA I BALISTA

    Narodni pravci iz Sandžaka, Muhamedove vjere, odmah su upozorili komandante ustaških i kosovarskih odreda u Sandžaku, da bi muslimanski narod uzeo u zaštitu pravoslavni narod, ako bi isti bio izložen ma kojoj vrsti progona

    PIŠE: Alija S. KONjHODžIĆ

    ANTRFILE

    REZOLUCIJA MUSLIMANA GRADA SARAJEVA IZ 1942.


    "Potpisani muslimani razmotrivši teško stanje u kome se danas nalaze muslimani Bosne i Hercegovine i uočivši da se stanje iz dana u dan pogoršava, osjetili su se i kao pripadnici svoje uzvišene vjere Islama i kao ljudi dužnim da konstatuju slijedeće činjenice i da zatraže lijeka nevoljama, u kojima se danas nalaze.
    1) Stanje muslimana u Bosni i Hercegovini je danas vrlo teško. Neće biti pretjerano ako reknemo da u svojoj povijesti muslimani ovih krajeva nijesu doživjeli težih časova. U ovim nastalim neredima strada mirno građanstvo i nedužnih ljudi; strada na desetke hiljada golih života i propada sav imetak; sela se pale, stanovnici prisiljeni da bježe i sele, svakim danom se zbjegavaju u veće gradove bez igdje ičega. Na hiljade siročadi, ostalih bez svojih roditelja, vapi za pomoć i potucaju se tražeći zaštitu. Konstatujući ovo ističemo da ovo nijesu žrtve, koje su rodoljubi dužni podnijeti za svoju grudu, nego je ovo opći nered koji se sve više širi i vodi propasti muslimana Bosne i Hercegovine. Pored svakodnevnih vapaja sa raznih strana da se ovome stane na kraj i pored raznih uvjerljivih izjava od strane raznih faktora, stanje se ne samo ne popravlja, nego se svakim danom pogoršava i ugrožava i one krajeve, koji nijesu do sada direktno pogođeni istaknutim nevoljama. Što je još najgore, poduzimaju se i poduzimani su od pojedinih vlasti takvi potzi koji samo više izazivaju oštre reakcije pobunjenika, pa je na taj način bijedno i nezaštićeno stanovništvo još više nedužno izloženo stradanjima. Sve ovo podrmava svako uvjerenje u sigurnost i daje povoda da se na temelju samog toka činjenica, stvara u širokim slojevima uvjerenje da je ovo sistem koji se smišljeno provoditi.
    "Mnogi katolici, svjesno, za svoja nedjela koja su provođena u poslednje vrijeme, bacaju odgovornost na muslimane i pretstavljaju ove događaje međusobnim razračunavanjem muslimana i pravoslavnih. Takvo isto mišljenje imaju i neki pravoslavni u pogledu odgovornosti muslimana. Kad se stvari, međutim, pravilnije i izbliže upoznaju, vidi se da muslimani nijesu krivi, i zato oni to nabacivanje najenergičnije od sebe odbijaju. Činjenica što među počiniteljima raznih zlodjela ima ljudi i sa muslimanskim imenima, ne može krivicu i odgovornost baciti na muslimane. Muslimani su se i ranije ograđivali od raznih zlodjela koja su provođena, te je i u rezoluciji na glavnoj godišnjoj skupštini organizacije sveukupne Ilmije, održanoj 14. avgusta 1941 unesena i ova tačka: "Sa bolom u duši u dubokom sućuti sjećamo se svih onih nevinih muslimanskih žrtava, koje nedužno padoše u svim nemirima, koji se ovih dana mjestimično događaju. Osuđujemo sve one pojedince muslimane, koji su sa svoje strane napravili kakav bilo ispad i učinili kakvo nasilje. Konstatujemo i to, da su takvo šta mogli učiniti samo neodgovorni elementi i neodgojeni pojedinci, čiju ljagu odbijamo."
    - I mi sada konstatujemo da je zlodjela mogao činiti samo ološ i kriminalni tipovi, kojih ima u svakoj zajednici. Konstatiramo i to da ni oni nisu to od sebe činili dok im nije dato oružje, uniforma, ovlašćenje, a često puta i naredba. Stoga ni u kojem slučaju za ta zlodjela ne snose muslimani odgovornost, niti su im oni inicijatori. Konstatiramo i to, da su u svrhu, da se odgovornost za nedjela obori na muslimane, izrabljivani fes i muslimanska imena. Naime, stavljali su nemuslimanima fes, koji je zaveden kao uniforma sve vojske, vršeći razna zlodjela, kojom su se prilikom nazivali međusobno i muslimanskim imenima. Muslimani nisu nikom spremali ni mislili nikakva zla. Muslimani su i u svojoj prošlosti tolerisali bez razlike sve vjere i nikom nijesu zuluma činili. Stoga se ne mogu ni danas muslimani pretstavljati inicijatorima zločina, kao što to neki namjerno čine.
    "U ovim teškim prilikama pojavljuju se i netrpeljivosti prema Islamu od nekih katolika. To se odražava u pisanju, u privatnim, i javnim govorima i nejednakom postupku. To se sve pojavljuje pored raznih izjava sa raznih mjesta u kojima se govori o jednakosti i ravnopravnosti dviju vjera. Ove naše konstatacije spremni smo uvijek potvrditi konkretnim primjerima."
    "Nakon svih konstatacija tražimo od svih odgovornih faktora i svih muslimanskih političkih predstavnika, da se zauzmu:
    1) Da se zavede stvarna sigurnost života, časti, imovine i vjere za sve građane u zemlji bez ma kakvih razlika.
    2) Da se nevini svijet stvarno zaštiti jačom vojnom obranom!
    3) Da se u buduće ne dozvoli da se poduzimaju ma kakve akcije koje će po svojoj naravi izazvati pobune i krvoproliće u narodu.
    4) Da se pozovu na sudsku odgovornost svi stvarni krivci koji su počinili ma kakvo nasilje ili zlodjelo, bez razlike kojoj vjeri pripadali, te da se najstrožije kazne, kao oni koji su ova zlodjela naređivali ili za njih dali mogućnost.
    5) Da se onemogući svaka vjerska netrpeljivost i da se najstrože kazne oni koji u ovom pogledu naprave kakav bilo dokazan izgred i
    6) Da se što prije pruži dovoljna materijalna pomoć onima koji su nedužno postradali u ovim neredima.
    U Sarajevu, 12. oktobra 1941. godine."
    Pored ostalih mnogobrojnih građana Sarajeva muslimanske veroispovesti prednju rezoluciju svojeručno su potpisali i ovi istaknuti predstavnici muslimana u Sarajevu... (slede potpisi oko 50 istaknutih muslimana iz Sarajeva).
    Iz ovih potpisa vidi se da veliki broj potpisnika pripada najvišim verskim ustanovama, na čelu sa vrhovnim telom Ulema medžlis, čiji je ugled oduvek u širokim muslimanskim masama bio veoma jak, i koji su imali veliki uticaj na držanje njihovo za vreme trajanja rata.

    OSNOVNI TEKST:


    Poznato je, da su Hitler i Musolini darovali Paveliću i Ustašama pored Hrvatske, Slavonije i Srema, još i Bosnu i Hercegovinu u granicama bivše Austro-Ugarske monarhije.
    Poznato je, da je Musolini predvideo i obnovu Crne Gore u granicama od 1915. godine. Poznato je, da je Hitler predviđao i nešto Srbije, sa neodređenim granicama prema Istoku i Jugu, a prema Starom Rasu-Sandžaku sa graničnom linijom, koja je postojala između Srbije i Otomanske Imperije.
    Tako su posle sloma Jugoslavije varoši: Priboj, Prijepolje, Nova Varoš, Sjenica, Novi Pazar, Tutin i Kosovska Mitrovica ostale bez stalnog okupatora pa i Pljevlje neko vrijeme. Ovakvo stanje iskoristili su Ustaše i Kosovari. Ustaše su okupirali: Priboj, Prijepolje, Novu Varoš i Sjenicu. Pokušali su da okupiraju i Pljevlje, ali su bili odbijeni. Kosovari su okupirali: Kosovsku Mitrovicu, Tutin i Novi Pazar. Granica između Ustaša i Kosovara bila je Duga Poljana.
    MUSLIMANI ŠTITE PRAVOSLAVNE

    Ovakvo stanje unelo je prilično straha među pravoslavnim stanovništvom ovih srezova, koji je radije voleo da mu okupatori budu Italijani, pa čak i Nemci, nego li Ustaše i Kosovari. No, brzo su se pravoslavni snašli; obratili su se svojoj braći po krvi, Muhamedove vjere, radi zaštite od Ustaša i Kosovara.
    Sandžaklije, Muhamedove vjere, primili su se te zaštite. Preporučili su pravoslavnima da budu mirni i da ne preduzimaju nikakav otpor, ni u kom slučaju, dok njih ne upoznadu i obaveste.
    Narodni pravci iz Sandžaka, Muhamedove vjere, odmah su se sastali u Pljevljima i doneli dve odluke. Prva je bila: da se upozore komandanti ustaških i kosovarskih odreda u Sanyaku, da bi muslimanski narod u Sandžaku uzeo u zaštitu pravoslavni narod, ako bi isti bio izložen ma kojoj vrsti progona; i da bi se muslimanski narodni prvaci direktno žalili Hitleru i Musoliniju na komandanta.
    Druga pak odluka bila je:
    Da se upute dve istovetne prestavke, jedna Hitleru a druga Musoliniju, u kojima će muslimani iz Sandžaka moliti, da se što pe povuku iz Sandžaka i Ustaše i Kosovari, koji nemaju ničega zajedničkog sa narodom u ovom kraju i da Sandžak okupiraju što pre bili italijanske bilo nemačke trupe.
    Obe su odluke odmah izvršene.
    Prva je odluka iznenadila i ustašku i kosovarsku komandu. Oba su komandanta izjavila, da muslimanski prvaci iz ovih srezova treba da ubede i uvjere pravoslavne, da nikakvih progona ni nasilja neće biti ni prema kome.
    Druga je odluka iznenadila i Pavelićevu vladu i Albansku vladu, jer dokazi i razlozi u prestavci bili su neoborivi, pa ma sa koga se gledišta i stanovišta pošlo. I Pavelićeva i Albanska vlada, dobile su prepise prestavke od Italijanske vlade.
    Pavelić je odmah odleteo u Rim, da moli grofa Ćana, da se ništa ne preduzima po toj prestavci. I Albanska vlada bila je poslala jednog svog ministra, da moli grofa Ćana, da se toj prestavci ne pridaje nikakva važnost, i da trupe ustaške i kosovarske ostanu u Sandžaku, gde su.
    Ipak, i Hitler i Musolini su drukčije ostupili. Imenovali su naročitu komisiju od priznatih stručnjaka sa zadatkom: da odmah otide u Novopazarski sandžak - Pljevlje - i na licu mesta proveri potpise na prestavci; prodiskutuje sa potpisnicima navode u prestavci; dopusti diskusiju članovima Pavelićeve i Albanske vlade sa potpisnicima prestavke i o svemu tome podnese izveštaj. Pavelićevoj i Albanskoj vladi stavljeno je do znanja, da odrede po dva stručna lica, koja će pred komisijom pobijati navode u prestavci i pravdati svoj stav - okupaciju tih krajeva. U vrlo kratkom roku svi su se sastali u Pljevljima.
    Po pročitanju prestavke, Sandžaklije, potpisnici iste, ostali su u svemu pri iznetom u prestavci. Nijedan stranac, koji je ma kada umočio pero i nešto napisao o Bosni i Hercegovini nije ostao ne naveden u najkraćem izvodu, pa bio on: Nemac, Austrijanac, Madžar, Italijan, Englez, Francuz, Turčin i t. d. Detaljnije su izložena mišljenja o narodu u Bosni i Hercegovini pisaca Madžara, Austrijanaca, Nemaca i Italijana. Osnov, temelj prestavci bio je: tvrđenje da Hrvata od Kalinovika do Drine i od Drine do Kosovske Mitrovice niti je kada bilo, niti ih ima u tom vremenu 1941 godine, pa prema tome ni Ustaše nemaju nikakvog osnova da taj kraj okupiraju.

    MANIPULACIJE HRVATA

    Stručnjaci Pavelićeve vlade nisu sporili navode pojedinih stranih pisaca iznetih u prestavci, da Hrvata nema od Kalinovika do Kosovske Mitrovice. Okupaciju su pravdali: a) istovetnim govorom, kojim se služe narodi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sandžaku; i
    b) pravom nasleđa. Naveli su da su oni prestavnici Nezavisne Države Hrvatske, koja je prirodni naslednik bivše Austro-Ugarske monarhije, kojoj je Berlinski kongres 1878 g. dao pored Bosne i Hercegovine još i Novopazarski Sandžak. Pošto je Hrvatska postala samostalna 1941 godine i dobila Bosnu i Hercegovinu prirodno je, da treba da poseduje i Novopazarski Sandžak, da bi se odluka Berlinskog kongresa u svemu izvršila.
    Pretstavnici muslimanskog naroda iz Novopazarskog Sandžaka odgovorili su:
    a) da su Hrvati sve do 1836 godine govorili svojim naročitim jezikom, pa su na istom i pisali. Naveli su, da su se sve do 1836 godine nazivali Horvati; pa i novine su im se zvale Novine Horvatske. Od te godine, počeli su primati jezik, kojim narod u Bosni i Hercegovini i Novopazarskom Sandžaku govori; srpski jezik; pa su i svoje ime promenili, i počeli se zvati Hrvatima, pošto ih tako naziva i narod B. i H. i St. Rasu-Sandžaku. Prema tome, jezik, kojim danas govore Hrvati u Hrvatskoj jeste jezik naroda u B. i H. i Sandžaka; a ne njihov horvatski.
    b) Po pitanju prava nasleđa prestavnici muslimanskog naroda iz Sandžaka odgovorili su, da oni to pravo današnjoj Hrvatskoj ne mogu priznati; jer, ako bi to pravo danas i postojalo, onda bi naslednici mogli biti Austrija i Madžarska, a nikako novostvorena Hrvatska.

    RAZLIKE U VERI SA ALBANCIMA

    Prešlo se je na deo Novopazarskog Sandžaka, koji su bili okupirali Kosovari. Obe su sranke priznale, da ne govore jednim jezikom. Kosovari su pokušali da ubede Komisiju, da u ispovijedanju vjere čine jedinstvo. Rahmetli Muftija Derviš Šećerkadić ubedio je Komisiju, da ni u verskom ispovedanju ne čine jedinstvo. Tvrdio je Komisiji, da Albanci Muhamedove vjere imaju poseban verski obred, da pripadaju posebnoj sekti, kako u ispovijedanju Muhamedove vjere tako i tumačenju nekih mesta iz Kur’ana. Kad su čuli albanski delegati ovo objašnjenje, izvinili su se, žaleći što za ovu razliku nisu znali. Na osnovi podnetih izveštaja svojih članova Komisije, Hitler i Musolini naredili su Pavelićevoj i Albanskoj vladi, da odmah iz Starog Rasa-Novopazarskog Sandžaka povuku svoje trupe. Naređenje su izvršili odmah u redu i miru.
    U srezove, koje su bili okupirali Pavelićevi Ustaši, ušle su italijanske trupe.
    U ona tri sreza, koji su bili okupirani od strane Kosovara uvedena je neka vrsta posebne administracije, po sporazumu naroda u tom kraju, i Nedićeve i Albanske vlade. Kako u ogledu administrativnom, tako i u pogledu snabdevanja i izdržavanja sačinjavali su neku vrstu autonomne oblasti na prostoru Nedićeve Srbije.
    Ovim pitanjem rukovodili su: arhmetli Munib (ne sećam se više prezimena), bivši pretsednik opštine u Čajniču, rodom, mislim, iz okoline Prače, dakle iz B. i H. i rahmetli Derviš Šećerkadić muftija, član Šerijatskog Apelacionog-Kasacionog suda u Skoplju, rodom iz Pljevlja - Novopazarski Sandžak.
    Eto, Dr. Krnjeviću i Šatriću, kako se je narod u B. i H. od Kalinovika do Metaljke i u Starom Rasu-Novopazarskom Sandžaku, od Metaljke do Kosovske Mitrovice izjasnio, u dobu najveće sile i vlasti Pavelićeve Hrvatske i to pred vašim najvećim prijateljima - Nemcima i Italijanima. Kao što vidite, ni današnja prošlost, ni jučerašnja prošlost ne privlači narod iz B. i H. i Sandžaka da bude u jednoj zajednici sa vama Hrvatima iz Zagreba i Zagorja, već naprotiv odbija ga. Dakle, i bez masovnog-kolektivnog pokolja Srba od strane organa celokupne državne sile Pavelićeve Hrvatske, pokolja, kome u istoriji čovečanstva nema ravnog, narod ovih krajeva nije hteo nikakvu posebnu zajednicu sa vama Hrvatima iz Zagreba i Zagorja. Jasno je za svakoga, da posle onog strašnog pokolja Srba, u kome ste vi Hrvati iz Zagreba i Zagorja sa kriminalcima iz drugih krajeva, pokazali svoju primenu - tumačenje "slobode", "pravde", "čovječnosti", "vjerske trpeljivosti", "narodne pripadnosti" i t.d. kako to vi Šatriću sada u mesecu maju 1956 godine gudite kroz Am. Hrvatski Glasnik, da ni reči ne može biti ni o kakvom posebnom jedinstvu ovih krajeva sa vama Hrvatima iz Zagreba i Zagorja.
    No, sem ovog izloženog kod nas postoji i jedno ukorenjeno ubeđenje, koje glasi: granice svake nezavisne i samostalne države međe se ljudskim glavama, a ne običnom ogradom po nečijim zahtevima i željama, ili pak nametanjima i nasrtajima, kao što to danas čine hrvatski pravci u emigraciji, predvođeni Dr. Krnjevićem, Šatrićem i njima sličnim. Javaš aga hendek var!



    Draža sa muslimanskim prvacima oktobra 1944. u Bijeljini (ispred je pukovnik BaletiĐ iz Vrhovne komande)



    Postrojeni muslimani četnici dok ih obilazi Draža, oktobra 1944. u Bijeljini



    Bijeljina 28. septembra 1944. Draza sa Mekdauelom, Mustafom Mulalicem, muslimanskim prvacima



  7. #187
    Avatar von DZEKO

    Registriert seit
    09.08.2009
    Beiträge
    55.010
    Zitat Zitat von Ludjak Beitrag anzeigen
    @ Dzeko
    mogao si ti to kratko i jasno reci, jednostavno:

    NI PEDALJ BOSNE !!!!
    samo moras klincima prevesti sta znaci "pedalj"
    moralo je malo biti poetike.

  8. #188
    hamza m3 g-power
    Zitat Zitat von Sandzak_Tarik Beitrag anzeigen
    ach wenn ich nur könnte würd ich jetz meine echte meinugn sagen was ich von diesen verrätern halte
    aber dann bekomm ich ne verwarnung

    zato mogu da kazem, Bosna je Bosna!
    Mi smo Muslimani!
    Sandzak do groba!"!!!!!!
    ma brate der prahlt mit 400 muslimani verrätern die wahrscheinlich gezwungen wurden in serbische armee zu gehen, dabei sagt der nix von sandzacka brigada wo 2000 bosniaken aus serbien und montenegro waren
    außerdem waren in ARBIH mehr als 5000 christen.

    SILA NEBESKA opa

  9. #189
    Avatar von Ludjak

    Registriert seit
    20.05.2009
    Beiträge
    3.577
    Zitat Zitat von _LAV_ Beitrag anzeigen
    maloljetnik?
    jebemti državu ja mislijo on je ona!
    volim tinejdžerke hahahahahahah

    ma bo jasporu di !!!
    hahahahhahaha ma muski pol bem li ga !
    samo ga jebe malo ime, hocu reci nadimak, hajmo mi njega prekrstiti u Mehmeda ! Nekako mu lijepse stoji ! ha ??


  10. #190

    Registriert seit
    21.12.2009
    Beiträge
    706
    Zitat Zitat von hamza-gazija Beitrag anzeigen
    ja gibts, deshalb musste lepa brena auch zu ihrer eigenen musik nackt vor dem porsche cayenne von naser oric laufen und die bodyguards haben NICHTS gemacht xD
    so behandelt man verräter in bosnien

    außerdem kosturica ist kein serbe sondern bosanac samo promjenio vjeru a za to ce gorjet u vatri

    kusturica ist serbe, sowie die meisten Muslime in BiH.



    die einen finden zurück wogegen die anderen sich im hass auf die serben weiter definieren

Ähnliche Themen

  1. Antworten: 136
    Letzter Beitrag: 16.11.2010, 15:21
  2. Antworten: 454
    Letzter Beitrag: 23.05.2010, 22:06
  3. Antworten: 3
    Letzter Beitrag: 03.10.2008, 11:47
  4. Bosnien: Wähler wollen Stimmrecht für Kommunalwahl verkaufen
    Von cro_Kralj_Zvonimir im Forum Politik
    Antworten: 11
    Letzter Beitrag: 03.10.2008, 00:43