BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Erweiterte Suche
Kontakt
BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Benutzerliste

Willkommen bei BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen.
Seite 364 von 448 ErsteErste ... 264314354360361362363364365366367368374414 ... LetzteLetzte
Ergebnis 3.631 bis 3.640 von 4471

Nachrichten aus Bosnien und Herzegowina

Erstellt von DZEKO, 21.05.2013, 16:09 Uhr · 4.470 Antworten · 306.878 Aufrufe

  1. #3631
    Avatar von BlackJack

    Registriert seit
    11.10.2009
    Beiträge
    55.000
    Die Familiengruppe Hastor - bosnische Rothschilds?

    Die bosnische Familiengruppe Hastor kauft sich in Unternehmen, Banken und Versicherer ein. Auch die Prevent-Gruppe (aktueller VW-Zuliefererstreit) gehört dazu. Welchen Einfluss hat der mächtige Clan aus dem Osten?

    Die Prevent-Gruppe, mit der sich Volkswagen streitet, ist weit mehr als nur ein Autozulieferer. Die bosnische Industriellenfamilie Hastor, die dahintersteckt, gehört zu den mächtigsten und reichsten Unternehmensclans im ehemaligen Jugoslawien. Nach Informationen dieser Zeitung erwirtschaftete der Industriezweig Prevent 2015 einen Umsatz von mehr als 471 Millionen Konvertiblen Mark (BAM), umgerechnet 240 Millionen Euro. Der Überschuss betrug rund 40 Millionen BAM (20 Millionen Euro). Der Dienstleistungszweig ASA erlöste zusätzlich mindestens 80 Millionen Euro mit einem Nettogewinn von 28 Millionen Euro.

    Rolle des Hastor-Clans im VW-Streit mit Prevent-Group

  2. #3632
    Avatar von DZEKO

    Registriert seit
    09.08.2009
    Beiträge
    51.924
    Ein Serbe versuchte die Kirche in Sarajevo anzuzünden. Wie nicht anders zu erwarten.

    http://faktor.ba/tuzilastvo-ks-predl...aljenja-crkve/

  3. #3633

    Registriert seit
    30.01.2011
    Beiträge
    2.149
    Wie egoistisch. Als ob es keinen anderen Platz gibt für noch ein Gotteshaus.

    Odbornici u Skup?tini Grada Banja Luka odbili inicijativu gra?ana: Crkva ostaje u planovima za gradnju - Faktor.ba

    - - - Aktualisiert - - -

    Zitat Zitat von Josip Frank Beitrag anzeigen
    http://derstandard.at/2000043197100/...che-Schuelerin

    schon ne Frechheit von dieser Göre....erst die deutsche Staatsangehörigkeit annehmen und dann denn Ninja markieren. Ab ins Flugzeug nach Syrien auf den Heiratsmarkt
    Was sucht diese Nachricht in diesem Thread?

    Es ist eine österreichische Angelegenheit in Österreich.

    Könnte ein Admin das alles in den Nachrichten aus Österreich Thread verschieben wo es auch hingehört.

  4. #3634
    Avatar von Dissention

    Registriert seit
    25.02.2010
    Beiträge
    8.873
    Ivanic rückt Izetbegovics Aussagen zurecht, ist er der nächste Dodik?

    IVANIĆ: Izetbegović politizuje priču o referendumu i nema pravo da govori u ime cele BiH

    http://www.kurir.rs/region/crna-gora...clanak-2412603


    Srpski član Predsedništva BiH Mladen Ivanić smatra da njegov bošnjački kolega Bakir Izetbegović nepotrebno politizuje priču o referendumu.Izebegovićevpoziv za zabranu referenduma, Ivanić smatra besmislenim.


    Ivanić ne spori pravo Izetbegoviću da pokreće pitanje ustavnosti i kaže da mu to niko me može zabraniti, ali konstatuje da Izetbegović sasvim sigurno nije čovek koji može pokrenuti sporove između različitih nivoa vlasti, a pogotovo ne u ime jednog nivoa vlasti.
    "Dakle, on može pokrenuti pitanje ustavnosti referenduma Ustavnom sudu BiH, iako je to po mom mišljenju besmisleno, jer je Ustavni sud Republike Srpske rekao da je referendum ustavan. Ali, ne može to proglašavati sukobom institucija BiH i entiteta, jer on za to nije nadležan, niti institucije BiH koje on predstavlja", rekao je Ivanić za Radio-televiziju Republike Srpske.
    "Samo nas trojica, odnosno Savet ministara u celini može da govori u ime BiH, a to ni u jednom od ovih slučajeva nije bilo tako. Prema tome, proglašavanje svega ovoga nekim vrstom pravnog sukoba između BiH i entiteta je potpuno pogrešno i netačno. Ovo je, jednostavno, lični stav Izetbegovića i on ga proverava na sudu u kome, na nesreću BiH, on ima dva svoja člana, i ta dva člana su uvek bila presudna kod donošenja svih odluka", rekao je Ivanić i dodao da misli na dva člana bošnjačkog naroda, koji su bili članovi SDA, i oni su uvek bili presudni kada je u pitanju bilo koja odluka koja je protiv Republike Srpske.
    Uz to, dodao je, pozivanje na interese i sprovođenje odluke Ustavnog suda je krajnje licemjerno, jer u FBiH već 14 godina u četiri kantona srpski narod nije konstutivan, uz naklonost i podršku SDA.

  5. #3635
    Avatar von Izdajnik

    Registriert seit
    02.04.2015
    Beiträge
    16.133
    Zašto je Milorad Dodik opasan?


    Najveću odgovornost za institucionalno urušavanje, a time i ekonomsko propadanje RS, snosi upravo predsjednik RS. Kao političar sa maltene apsolutnom vlašću u posljednjih 10 godina nosi i najveću odgovornost


    Slušajući prethodnih nekoliko dana o dešavanjima oko referenduma u Republici Srpskoj čovjek mora da se zapita postoji li relevantna informacija u današnjim medijima koja oslikava realno stanje stvari.
    - See more at: Dnevni list Danas | Li?ni stavovi

  6. #3636
    Avatar von Methica

    Registriert seit
    23.05.2005
    Beiträge
    4.260
    Soll doch jeder sein Ding machen. Die Muslime wollten nicht mit YU.

    DIe Serben wollten nicht mit Bosnien.

    Ist so, wird sich nicht ändern. DIe halten dran fest und da kann man jemanden auch noch so zum Satan stilisieren.

  7. #3637
    Avatar von Izdajnik

    Registriert seit
    02.04.2015
    Beiträge
    16.133
    Zitat Zitat von Methica Beitrag anzeigen
    Soll doch jeder sein Ding machen. Die Muslime wollten nicht mit YU.

    DIe Serben wollten nicht mit Bosnien.

    Ist so, wird sich nicht ändern. DIe halten dran fest und da kann man jemanden auch noch so zum Satan stilisieren.
    so einfach ist das eben nicht. Die RS würde nicht anerkannt werden, Griechenland, Zypern, Türkei, Spanien, GB, Frankreich würden unter Garantie dagegen stimmen und das sind nur die Dauerbrenner bei diesem Thema. Außerdem steht dann im Raum, was mit Srebrenica und Visegrad passiert. Es würde sowohl BiH und die RS destabilisieren und Serbien noch dazu. Abgesehen davon kann man das rechtlich nicht vergleichen.

  8. #3638
    Avatar von Legija

    Registriert seit
    19.07.2005
    Beiträge
    25.222
    diesen verlogenen teufel bakir sollte man aus dem land jagen......

  9. #3639
    Avatar von amerigo

    Registriert seit
    19.10.2011
    Beiträge
    4.258
    .
    Angehängte Grafiken Angehängte Grafiken

  10. #3640
    Avatar von Izdajnik

    Registriert seit
    02.04.2015
    Beiträge
    16.133
    PLUTANJE: Grad u kojem je ?ivot stao :: Novice :: Lupiga
    PLUTANJE: Grad u kojem je život stao



    Da ovog časa stradam i srušim se na sred ulice, ne bi to bila velika vijest. U džepu bi mi našli osobnu na kojoj jasno piše da sam rođen tu, pa samim tim činjenica da sam skončao u rodnom gradu ne bi nudila ništa neobično. Kao da se između nije odvio čitav jedan život daleko od ovog grada, u susjednoj zemlji koja je postala strana onog časa kad je grada nestalo i kao da nisam pukim slučajem noćas tu. Tek s ovdašnjim dokumentima u džepu, jer ne volim nosit puno stvari sa sobom. I ne bi bio jedini koji bi mogao ispričati takvu priču, s tek ponekom suštinski nebitnom razlikom.
    Sve što je ovdje postojalo zauvijek se rasulo i nestalo. Ostala je tek nostalgija i neka želja ovdašnjeg svijeta da pregura još jedan dan. Što god vam o Mostaru govorili, on zapravo samo traje, a njegovi građani plutaju kao bove. Kako oni malobrojniji, koji su tu ostali, tako i oni koji su zauvijek otišli. Mogli bi se čitavi romani i opusi o svemu tome ispisati, ali zašto i za koga? Što bismo novo mogli reći, a ne ponovit se, ne zamorit čitatelje, ne bit u raskoraku sa svijetom kojem je najveći problem dosada i ispunjavanje slobodnog vremena. Na kraju krajeva, zanima li to više ikoga? Prošlost je ovdje često tako zamorna i presurova. Nitko ne voli da je se uvijek nanovo sjeća i izvlači je na površinu. No opet, svi to rade. Jer nemaju ništa drugo naravno, čime bi ispunili dan i u čemu bi pronašli alibi.

    Granica je to svjetova i ničija zemlja koja je zauvijek promijenila povijest ovog grada, pretvorivši ga u dva jednako beznačajna sela s urbanom infrastrukturom (FOTO: Abrasmedia)
    Ljeto je i nesnosno je vruće, Willie Nelson pjeva Gershwinov ‘Summertime’ koji skladno odjekuje najširom gradskom ulicom, koja je odavno prestala biti samo ulica. Granica je to svjetova i ničija zemlja koja je zauvijek promijenila povijest ovog grada, pretvorivši ga u dva jednako beznačajna sela s urbanom infrastrukturom, koja nimalo nevino žive svoju podijeljenost. Nikakva šutnja o tim stvarima neće ih, nažalost promijeniti. Na te dvije ulice koje su podijelile grad odvija se moj egzilantski život kad god dođem kući i što su one više puste i ispražnjene od ljudi i sadržaja, tim su mi bliže. Ne volim fingiranu živost i to da glumimo kako je sve u redu i da život ide dalje. Ne ide, ovdje život stoji i toga su bolno svjesni svi koji o njemu razmišljaju. Ma koliko šutjeli o tome.
    Evo, na primjer, Toni. Onaj koji sjedi u uglu ove neugledne kafane, koja se trudi da bude klub. Toni je glumac koji je proveo dvije godine ležeći u rovu, tamo s druge strane ulice. A bio je mlad, jako mlad. Zar stvarno misliš da je on nastavio život kad je sve stalo? Iz svake njegove priče izlazi taj nesretni rat, to je jače od njega. I od nas. Svi igramo tu igru i plutamo. Znam da sam to već rekao, ali reći ću još koji put, u nadi da ćete shvatiti.
    Sve je to besmisleno, znam, kao što su besmisleni bili i rat te priča koja ga je proizvela. Ostaje li nam pak išta drugo o čemu bismo mogli pričati? O Bogdanu Bogdanoviću možda? Čovjeku koji je u ovom gradu izgradio svoje remek djelo, da bi pod stare dane morao naslanjati ormar na vrata svog beogradskog stana, u strahu za goli život. Sve vam to piše u ‘Ukletom neimaru’ i ‘Mrtvouzicama’, pa pročitajte, ako mi ne vjerujete. Pitate se zašto? Pa eto zato, jer je mislio svojom glavom i bio slobodan čovjek, a ljudi to ne vole. Štoviše preziru kad je netko bolji od njih. No, vratimo se ovoj kafani, koja usisava sve svoje goste. U atmosferu trajanja i besmisla. Jer drukčije i ne može biti.

    Remek djelo Bogdana Bogdanovića (FOTO: Arhiva)
    Ovaj grad je najljepši kad krenu vrućine i kad nema previše svijeta. Ruševine su tada najljepše. Upitate li me volim li više ovu Staru gimnaziju, izvorno obnovljenu u neomaurskom stilu ili još uvijek spaljenu, nekadašnju biblioteku tik iza nje, izgrađenu u vjernom secesijskom stilu, znate i sami što ću vam odgovoriti. Perverzna je to navada, da voliš spaljeno i srušeno više od svježe obnovljenog. Eto, i taj sam osjećaj ponio odavde. Ruševine volim više zato jer su autentične. One, naime, ne lažu. To je tim vrednije, jer ovdje svi lažu. No dobro, poštedit ću vas ovdje općih mjesta i uvijek ugodne navade općenitog pljuvanja po politici i političarima.
    Pitate me jesu li ljudi ovdje svjesni vlastite odgovornosti u tome što njihovog grada više nema? Pa naravno da jesu. Zato i šute o tome. Što im drugo uopće preostaje? Što, na primjer preostaje onim divnim curama, za ovim stolom ispod lipe, doli da sanjaju nekakav bijeg, bilo gdje, pa makar i na more. Sve im je tu tako isto i ne veseli ih nimalo. O, da. Vole one teatar, ali ih deprimira ta oronula zgrada Narodnog pozorišta, jednako kao i ona katakomba koja je za inat podignuta da bi vjerno glumila Hrvatsko narodno kazalište. Inače je taj kompleks manje vrijednosti kojeg hercegovački hrvatski nacionalizam njeguje prema Zagrebu tragikomičan. Počevši od parka kojeg su nazvali Zrinjevcem, preko tuđmanovskog Trga hrvatskih velikana, do želje da imaju veće narodno kazalište i veći zvonik od onog u Zagrebu. Što će im sve to, dragi bog zna. Ono što je pak posve izvjesno je da se kompleksa manje vrijednosti nikad neće riješiti. Kao što ga se ne bi riješili, ni da su u nekom groznom raspletu uspjeli osvojiti čitav grad.

    Upitate li me volim li više ovu Staru gimnaziju, izvorno obnovljenu u neomaurskom stilu ili još uvijek spaljenu, nekadašnju bibliotekutik iza nje, izgrađenu u vjernom secesijskom stilu, znate i sami što ću vam odgovoriti (FOTO: Bljesak)
    Teško je naravno procijeniti što nama koji sve to gledamo ovako iz kafane, u sitne noćne sate uopće preostaje, da se zbog njih sramimo ili da im se podsmjehujemo? Ne znam ni sam, nisam pametan. Bit će da ih ipak treba žaliti. Pričao mi je jednom prijatelj, koji je u to doba pjevao u splitskoj operi, kako su ih dovukli na koncert u Mostar, u podrum Franjevačke crkve, odakle su ih pred ponoć izvukli na Bulevar da zapjevaju ‘U boj, u boj’. Pokušavam zamisliti sablasnost tog prizora, u kojem nesretnici iz Splita pjevaju nešto za što znaju da je moralno odvratno, a fratri i čitav prvi ešalon hadezeovaca oko njih likuju, uvjereni u vlastitu kulturnu i svaku drugu nadmoć. U nju, naravno, više vjeruju, nego u Boga. Koji u njihovoj imaginaciji ne može biti ništa drugo, doli nepismeni i bahati križar pred Jeruzalemom. Kako li spavaju ti ljudi? Sigurno mirnije od nas.
    Dinko, to vam je onaj koji pušta muziku, je pjesnik i pisac, jedan od najboljih koje je proizveo rat. A šta ima od toga, osim vječne tuge, tapšanja po ramenu i konstantnog življenja od danas do sutra. Čudne su ove zemlje. U njima pisci i pjesnici zaspu kao ljudi koje društvo cijeni, kojih se država boji i koji mogu živjeti od pisanja, da bi se ujutro probudili kao lokalni heroji bez dinara u džepu. Šta sad da vam pričam o tome kako ovdje najbolje žive trgovci i šverceri, kad znate to i bez mene. Kako oni pravi, tako i šverceri vlastitog života, kako ih je nazivao Kangrga. Dobro ga se sjetih. Evo, uzmimo na primjer Kangrgu. Hrvatska i jugoslavenska filozofija nisu imale takvog čovjeka, a danas za njega ne zna nitko, pa čak ni profesori filozofije po dalmatinskim sveučilištima. Nije ni bitno, njemu i tako to ništa ne bi značilo kažete? Naravno da ne bi njemu, ali znači nama koji živimo tu. Od svega toga nije ostalo ništa više od legende među marginalcima i osamljenicima. Kako uvjerit ljude koji se ne žele sjećat ničega, da je sjećanje najbitnije i da nas ono drži? Zašto to govorim? Pa zbog kuća recimo.
    Ova prva kuća pored nas, ta što stoji spaljena, samo s vanjskim zidovima i još uvijek pokrivenim podrumom, u vlasništvu je duševno rastrojenog čovjeka koji unezvjereno šeta po gradu i boravi u jednoj neuglednoj garsonjeri. Srbin je po nacionalnosti, ako kome to šta znači. O čemu li misli dok prolazi kraj spaljene kuće koju nema s čim, a ni kako obnoviti. Ne želi je ni prodat očito. Ponos ili inat, što god da je, ali dobro je da je tako. Ima nečeg plemenitog i uzvišenog u tom porazu, a i čovjeka tješi. Sto puta je ljepše gledati spaljenu kuću čovjeka kojeg znaš, od nekog modernog objekta kričavih boja i prekrivenog staklom, kojeg bi neki od hadezeovih tajkuna pretvorio u nekakav trgovački centar. Ruševine uostalom obnavljaju sjećanje i tjeraju te da se trudiš.

    Što ostaje od života u kojem čovjek više ništa ne proizvodi, već samo konzumira? Sadržaje, trgovačke centre, spektakle. (FOTO: Lupiga.Com)
    Kad se izađe na Bulevar, tamo desno, kod Doma zdravlja stoji jedna relativno mala, potpuno destruirana kuća. Izgranatirana i spaljena, to je kuća od koje su ostala samo četiri zida grubo isklesanog kamena. To je inače kuća Predraga Matvejevića, autora ‘Mediteranskog brevijara’, najprevođenije knjige s ovih prostora. Ima neke bliskosti u sudbinama ovih zidova i samog Matvejevića. Točno pred tom kućom obješeni su mostarski skojevci 1943. godine, a njihov spomenik koji je imao tu sreću i nesreću istovremeno da bude modernistički neodređen i nalazi se točno na crti koja dijeli svjetove ostat će tako vječno nigdje i bez sadržaja. Slučaj je, naravno, htio da imena tih ljudi svjedoče o tome kako nije nikakav klišej da ljudi ovdje dugo nisu držali do nečijeg nacionalnog porijekla. Dopustite li mi sanjati, bit će da je spomen-ploča koju novovjeki hrvatski fašisti uporno skrnave, a koja se nalazi točno pred piščevom kućom, umnogome odredila njegove opsesije i životni put.
    Inače, sve je u ovom gradu u oštrim kontrastima. S jedne strane tu su vječna čežnja Mostaraca za Mediteranom, na čijem rubu žive i ideja jugoslavenstva koja je obilježila ovaj grad u dobrom dijelu dvadesetog stoljeća, a s druge su strane užasi posljednjeg rata i bizarni rituali koji su za njim ostali. Ne govorim sada o zvonicima, križevima, šahovnicama po okolnim brdima i saudijskim džamijama, nego o sad već ukorijenjenom lokalnom običaju. Možete ga vidjeti subotom, prošetate li se do ovdje. Naime, kako se subotom ljudi obično vjenčaju, svaku subotu poslijepodne možete pratiti kako povorka automobila iz jednog dijela grada skrene na Bulevar i proveze se tuda, s muslimanskim zastavama i značajnom količinom buke. Nedugo potom, vidjet ćete drugu kolonu koja dolazi iz drugog dijela grada i ponavlja iste radnje, samo s hrvatskim zastavama, jasno. Sve je to tako besmisleno i prije svega malo, kao što je mali grad u kojem žive. No, sve je ovo nešto što ljudi koji zaista žive tu više i ne primjećuju. A i kako bi.
    Armin koji pije na šanku, odavno je izgubio bilo kakve izglede da mu se nešto dogodi u životu. Zagazio je već u kasne tridesete, ne napravivši ništa, nakon što mu je čitava mladost prošla u pripremi za rat, ratu i poraću. Ono na što se njegov život sad svodi je besciljno lutanje gradom, iz dana u dan. Par kava na poznatim mjestima, Velež, kladionica, piva navečer i televizija. Isti takav život vodi se u dubokoj balkanskoj provinciji na svim stranama nekadašnje zemlje, što dovoljno svjedoči o tome kamo je nestao grad. Što ostaje od života u kojem čovjek više ništa ne proizvodi, već samo konzumira? Sadržaje, trgovačke centre, spektakle. O tome su napisane čitave biblioteke knjiga, pa nije ni mjesto, ni vrijeme. Noć je, kasno je i ljeto je, ali je vrlo izvjesno da izostaje samopoštovanje.

    Ogoljeno betonsko čudovište, čudo socijalističke arhitekture i jedna od najimpresivnijih zgrada u gradu, udomila je generacije dokoličara, narkomana i mladih ljubavnika (FOTO: Bljesak)
    Da, skroz vam zaboravih reć kako se preko puta ovog malog lokala nalazi ogoljeno betonsko čudovište, čudo socijalističke arhitekture i jedna od najimpresivnijih zgrada u gradu. Za koju se nikako ne možeš odlučiti je li fascinantna ili monstruozna, ali je definitivno udomila generacije dokoličara, narkomana i mladih ljubavnika, nakon što je ostala tako rastvorena po okončanju rata. Riječ je o najdemokratičnijoj zgradi u gradu, pravoj uličnoj agori koja je posve iščezla s drugih lokacija. Često se pitam je li netko stajao na vrhu te zgrade i promatrao grad koji mu gori tu pod nogama, zaštićen visinom zgrade i ogromnim količinama armiranog betona. Oni brucoši koji izgledaju tako puni života i koji su iskreno nasmijani, tko zna muče li njih ova pitanja? Za njih su to samo kulise odrastanja kojih se i ne sjećaju od ranije. Ta djeca žive u monstruoznom društvu, idu u dvije škole pod istim krovom i vole svoje. Ma šta to značilo i jer za drugo i ne znaju. Ovakvu vrstu socijalnog eksperimenta, u kojoj je nekadašnje istinsko zajedništvo nasilno zamijenjeno ovim identitetskim nasiljem, zahvaljujući čemu ljudi koji se ni po čemu ne razlikuju, idu u odvojene škole i žive u paralelnim svjetovima, ne bi preživjele ni puno vitalnije zajednice od ove.
    Nema smisla da vam sad otkrivam ono što i tako znate. Ja sam vam zauvijek poludio od svega toga. I kamo god pođem i što god da radim, gdje god da živim i koliko god se u novu sredinu uklopim, ne mogu se riješiti tog osjećaja poraza i neke dovršenosti, nakon koje nemam što, a ni kamo dalje. Zbog tog se osjećaja stalno vraćam da bi još malo trulio i hranio se mazohizmom.
    Živio sam u Šantićevoj ulici, prvoj ispod Bulevara. Rat ju je spalio do temelja i neprepoznatljivosti. Nekoć jedna od najljepših ulica u gradu, istovremeno duga i uska, dovoljno intimna, s drvoredom lipa i gradskim zatvorom te omladinskim klubom Abrašević, Šantićeva se od jedne od najljepših gradskih ulica pretvorila u scenu za svaku vrstu postapokaliptičnog užasa. Uzrok tome je naravno taj što je na točno na sredini ulice bila prva crta razdvajanja između HVO-a i Armije BiH. Nikad dovršena poslijeratna obnova nije joj bitno pomogla. Par u potpunosti obnovljenih malih, kamenih zgrada iz faze ranog socijalizma, koje su u potpunosti useljene, najveći broj grozomorno obnovljenih i dorađenih stambenih jedinica, koje su samo spolja dovršene, zahvaljujući čemu je o vlasnicima stanova, točnije o njihovom imovinskom stanju ovisilo hoće li se useliti ili ne.
    Tek nekoliko stanova je u svakoj od tih zgrada useljeno. Tu je naravno i moja zgrada, koja je nekim čudom, mada posve izgranatirana i destruirana, ostala stajati. Ono dvoje nesretnih susjeda koji nisu imali kuda, a ni s čim, pa su stavivši nove otvore ostali živjeti u takvim uvjetima možda najbolje svjedoče o tome koliko je snažan nagon za preživljavanjem prisutan kod čovjeka. Rijetko ih vidim, iako znaju da ponekad dođem. Parkiram ispred zgrade pa uđem kroz otvoreni haustor, preskočim vreće s pijeskom i popnem se izrešetanim stubištem do mog nekadašnjeg stana na trećem spratu. Sačuvao sam ključeve naravno, iako mi ni za što više ne služe. Moja zgrada je otvorena, ona je ‘porto franco’ u punom svom značenju i ona je jedini dom. Ta četiri zida, unutar kojih noćim u vreći za spavanje kad dođem, dok slušam Neretvu, predstavljaju jedino mjesto na svijetu koje mogu zvati svojim.

Ähnliche Themen

  1. Antworten: 123
    Letzter Beitrag: 08.09.2010, 19:57
  2. Antworten: 108
    Letzter Beitrag: 07.09.2010, 18:22
  3. Bosnien und die Herzegowina
    Von Schiptar im Forum Geschichte und Kultur
    Antworten: 5
    Letzter Beitrag: 29.06.2009, 06:09
  4. Gute Nachrichten aus Bosnien
    Von Urban Legend im Forum Politik
    Antworten: 7
    Letzter Beitrag: 18.06.2008, 18:36