Ein Text, der die Überheblichkeit, Arroganz und Selbstverliebtheit der Balkan-Völker (in diesem Fall die Serben) perfekt beschreibt und den Minderwertigkeitskomplex sich für irgendeinen bedeutenden Staat zu halten, nach dem sich die ganze Welt dreht, obwohl man nur ein Furz auf der Landkarte ist, aufzeigt

____________________
[h1]NAŠA MANIJA VELIČINE[/h1]

Vojska Srbije nije bila na paradi u Moskvi jer to zvanično nije ni zatražila
Postoji li neki vic, a da u njemu akteri obavezno nisu Amerikanac, Rus i Srbin? Mislim da nema, nisam čuo za neki vic u kojem bi protagonisti bili Nemac, Kinez, i, na primer, Italijan. Samo dve supersile i Srbi. To je naš preovladavajući odnos prema stvarnosti. I to nam se ponekad obija o glavu. Kao sada povodom velike vojne parade na Crvenom trgu u Moskvi. Vojska Srbije nije pozvana na paradu i to je kod nas dočekano skoro kao uvreda, izrečeno je mnogo besmislica o tome zašto nismo pozvani, a to smo zaslužili. Najkraći odgovor jeste da Srbija zvanično nije ni zatražila da njena vojska bude prisutna na paradi povodom 65 godina od pobede nad nacizmom i fašizmom.


U ambasadi Srbije u Moskvi proverio sam da li je bilo naših zahteva da vojnici Vojske Srbije promarširaju Crvenim trgom? Odgovorili su mi da nije. Kako su u međunarodnim odnosima formalnosti i protokol nekada važniji i od suštine, onaj ko je očekivao da će Rusi nas pozvati, a da ih mi prethodno lepo ne zamolimo i da to urade, taj smatra da smo mi Amerikanci, Francuzi ili Britanci, i taj očito još uvek razmišlja u kategorijama vica sa početka ovog teksta.


Istina, Jugoslovenska armija je krajem 1945. godine bila četvrta po snazi saveznička armija u Evropi, imala je oko 800.000 boraca što znači da je bila i brojnija i snažnija od De Golove armije. Ali te vojske i te države više nema, a pravni naslednici su zapravo svi, od Triglava do Vardara. Istina je da je srpski narod platio najveću cenu u borbi protiv fašizma i nacizma na jugoslovenskim prostorima, da je podneo najveće žrtve, ali je i bolna istina da su posle 5. oktobra 2000. godine ulicama u Beogradu i u Srbiji, koje su nosile imena generala Crvene armije, a koji su učestvovali u borbama za oslobođenje Beograda i delova Srbije, promenjena imena. Sada su imena vraćena, ali ne i istim ulicama, već tamo negde u Ugrinovcima i ko zna gde još po periferiji. A u centru Beča postoji spomenik vojnicima Crvene armije koji su učestvovali u borbama za Beč. Nikome u Austriji i ne pada na pamet da to menja, svake godine na dan ulaska trupa Crvene armije u Beč, gradske vlasti polažu cveće i vence na taj spomenik. Jer, Crvena armija se i u Beču borila protiv nacizma i fašizma, a ne za komunizam. Pametni Austrijanci.


Kako su Rusi shvatili naše sitne i provincijske poteze možemo samo da zamišljamo. Poistovetiti komunizam i borbu protiv nacizma i fašizma mogu samo ideološke dogmate sa opasnom istorijskom amnezijom. U Rusiji je Drugi svetski rat nazvan „velikim patriotskim ratom” i oko toga nema spora na unutrašnjoj političkoj sceni današnje Rusije. Iako je i Rusija u vreme tog velikog otadžbinskog rata imala kolaboracioniste koji su ratovali na strani Vermahta: od generala Vlasova do cele dve divizije Vermahta popunjene isključivo bivšim ruskim ratnim zarobljenicima, ali i dobrovoljcima. Nikome danas u Rusiji ni na pamet ne pada da te kolaboracioniste svrstava u neki antifašistički pokret, jer eto oni su kao morali da pucaju u Crvenu armiju čiji je glavnokomandujući bio komunistički diktator Staljin. Te vrste istorijskih „nijansiranja” nema danas u Rusiji ni u intelektualnim krugovima koji nisu „zaljubljeni” ni u Putina ni u Medvedeva. Moskva takve pokušaje jednostavno naziva pokušajem revizije rezultata Drugog svetskog rata. I kada mi u Srbiji i u Beogradu promenimo imena ulica ruskih generala Moskva to tumači našim pokušajem revizije rezultata Drugog svetskog rata, pokušajem da se prikrije čitav jedan deo istorije.


O razlozima slabe ili skoro nikakve vojne saradnje između Srbije i Rusije mogla bi se napisati knjiga. Beograd optužuje Moskvu da skupo naplaćuje školovanje naših oficira u Rusiji, dok mi školujemo ruske oficire besplatno, iz Beograda dolaze optužbe da je sa ruske strane bilo pokušaja da se u remontovane „migove-29” ugradi neadekvatna i polovna oprema, u Moskvi mi kažu da to nije istina i podsećaju me na slučaj „padobrani za katapultiranje pilota iz miga-29”, odnosno ko je hteo da se u remontovane „migove-29” ugrade polovni rumunski padobrani umesto originalnih ruskih. Kada sam zapitao zašto nam ne prodaju rezervne gume za „migove-21” i „migove-29”, koje nemamo već punih godinu dana, odgovoreno mi je da su nam nuđena tri kompleta tih guma. Besplatno. Ko sada tu govori istinu, a ko ne, zaista ne znam.


Miroslav Lazanski
[objavljeno: 15/05/2010]