BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Erweiterte Suche
Kontakt
BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen
Benutzerliste

Willkommen bei BalkanForum - das Forum für alle Balkanesen.
Seite 1 von 8 12345 ... LetzteLetzte
Ergebnis 1 bis 10 von 77

Secanje na Zorana Djindjica

Erstellt von yellena, 11.03.2005, 22:47 Uhr · 76 Antworten · 2.985 Aufrufe

  1. #1
    Avatar von yellena

    Registriert seit
    02.03.2005
    Beiträge
    942

    Secanje na Zorana Djindjica

    Vreme brzo prolazi, dve godine od ubistva naseg premijera. Ostace Srbiji i u secanju zbog mnogobrojinih metafora.

    Hvala ti Zorane! Pocivaj u miru.






    Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami!


    Mi smo veseo narod, koji istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim i oslobađa od odgovornosti. Ako već unapred sumnjate u svoj uspeh, neuspeh će vam lakše pasti jer ste ga mudro predvideli.


    Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da će sa dolaskom političke demokratije automatski doći ekonomsko blagostanje.


    Moramo da postanemo zemlja koja je privlačna za ulaganja. To podrazumeva korenito restrukturiranje nasleđene privrede i društva, ali i preispitivanje određenih nasleđenih prava.


    Naš ukupni uspeh zavisi od voljnog faktora, od naše sposobnosti da se dogovorimo o prioritetima i svu energiju usmerimo na njihovo ostvarenje.


    Potreban nam je novi socijalni konsenzus, odlaganje svih sporova i sukoba, zavrtanje rukava, uvođenje reda.


    Nisam došao na ovo mesto da budem popularan. Došao sam da obavim istorijski posao- uvođenja reda u Srbiji, a taj prvi koji uvodi red je uvek nepopularan.


    Da smo, svako u svom okruženju, ispravljali ono što je pogrešno i pogresne ljude zaustavljali na njihovom putu, da smo ih sprečavali da čine loše stvari, ne bi se te loše stvari dešavale.


    Naša parola je: postati ravnopravni deo sveta, da naša deca i unuci imaju svoju budućnost, kako je ne bi tražili u drugim zemljama.


    Od drugih se razlikujem po tome što želim da promenim svet u Srbiji dok inetelektualci posmatraju i analiziraju pušeći cigarete i gunđajući.


    Život je, naročito u poslu i politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Tražim da ljudi budu ¨za¨ ili ¨protiv¨


    Nevažno je da li je neko malo na ovu ili onu stranu; ako je stručan, ako je pošten, ako je vredan i ako može da uradi konkretan posao- dragocen mi je.


    Ne možete da suzbijete požar, a da se ne opečete, na možete da suzbijete poplavu a da se ne pokvasite i ne možete da se borite sa organizovanim kriminalom a da vam ne prete.


    Cilj mi je da se vlast u Srbiji meri po tome šta je od postojećih realnih šansi svojim trudom i veštinom iskoristila za zemlju, a ne po tome kako lepo priča, udvara se narodu i kakve dobre namere ima.


    Voleo bih da se u našoj zemlji 24 sata nešto dešava, da nema spavanja, da se stalno neke stvari rade.


    Možda ćemo po pitanju Haga ponovo doći u situaciju da biramo- da li idemo svojim putem u pustinju ili u Evropu. Ja sam za Evropu.


    Moto koji me vuče napred je nikada se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, ne ono što će većina da podrži.


    Ja ne želim da vučem kola iz blata, a da posle toga budem kriv što je neko seo na ta kola i koči.


    Spreman sam da izgubim svoju popularnost da bih obezbedio podršku i pomoć međunarodne zajednice. Ne možeš sve uraditi uz pomoć popularnosti, ali možeš sa kreditima.


    Moj prioritet je da uklonim sve prepreke koje vode ka ubrzanom vraćanju zemlje u Evropu, ne razmišljajući da li su te prepreke na opravdan ili neopravdan način postavljene.


    Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.


    Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti onda se grdno vara, jer ja nisam sistem.


    Reforme su uvek plivanje uz vodu. Reforme su uvek sukobi sa mentalitetom, nasleđem, interesima, entropijom i inercijom.


    Reforme izazivaju strah, bole i nema te šećerne vodice koja će da ubalži bol.


    Pre nego što baciš kamen na drugog, reci šta si uradio.


    Da naši ljudi ne bi odlazili u svet, potrebno je da svet dovedemo u zemlju.


    Tranzicija je složen proces prelaska iz mrtvog u živi sistem, gde preduzeća ostvaruju profit, a ne samo ¨rade¨


    Želimo modernu Srbiju koja će se takmičiti sa drugima i imati glavnu ulogu na Balkanu, u kojoj će biti malo trutova, a mnogo radilica.


    Međunarodna zajednica je kao klima- ne možete da je priznate ili ne, već da se adaptirate.


    Za uspeh svakog posla mora da postoji plan, da se tačno zna šta se hoće, ne da se eksperimentiše, iako nam je to nacionalna osobina. Treba mnogo više vremena da se utroši na oštrenje testere, nego drva seći tupom.


    Nalazimo se u brodu punom vode i svi je moramo izbacivati i ploviti u istom smeru.


    Moramo kao narod da odrastemo i kao ljudi da prihvatimo cenu tog odrastanja.


    Ako skuvate ribe iz akvarijuma, dobićete riblju čorbu. Ribe iz čorbe ne možete da vratite u akvarijum. To je istorija.


    Nisam zadovoljan brzinom promena, jer kod nas u njih nije uključen dovoljan boj ljudi. Mnogi se ponašaju kao posmatrači u utakmici u kojoj i sami učestvuju.


    Još uvek nismo srušili most koji nas povezuje sa katastrofalnom prošlošću, još uvek je moguć pad unazad. Balkan je još uvek pun razornih potencijala.


    Nema više spavanja. Vreme je za akciju. Spavaćete kada odete u penziju.


    Reforme nikada nisu popularne ako treba da budu uspešne jer uvek mnogo koštaju. Da biste bili popularni, morate da preuzmete rizik nepopularnosti.


    U Srbiji je još uvek rizičnije biti policajac ili sudija, nego kriminalac.


    Sudije moraju da shvate da su zavisne od zakona, da njihova nezavisnost nije božanska i da ne smeju biti zavisni od kriminala.


    Ne želim više da slušam da su Srbi pobili Muslimane u Srbebrenici. Želim da znam ko je odgovoran za to!


    Nije uobičajeno da razvaljujete vrata pre nego što pokucate.


    U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva.

  2. #2
    Avatar von yellena

    Registriert seit
    02.03.2005
    Beiträge
    942
    Insert pesme "Kuca na promaju" od Marcela:


    Taman smo se satro smirili - a ono nova afera:
    roknuse premijera, narod u cudu zvera - alal vera:
    u glavnom gradu, po lepom danu, coveka na stakama...
    ...a gde su bili momci u plavim jaknama?
    E vidis oni su tad imali pametnijeg posla
    - da startuju mene jer nosim kapuljacu preko kape!
    ..a nikad ni jednog pravog krimosa da cape, cave
    a sad kao akcija, k'o fol hapsi se Legija...
    ...udavite se bre svi u govna, jebo vas Legija!
    Sta je do sad cekala Srbija? Epidemija orgija nas ubija...

  3. #3

    Registriert seit
    13.07.2004
    Beiträge
    477
    Jebote Zoran u picku materinu!

  4. #4
    Avatar von yellena

    Registriert seit
    02.03.2005
    Beiträge
    942
    Zitat Zitat von Crna-Ruka
    Jebote Zoran u picku materinu!
    hvala takodje pedercino jedna. ako nemas sta pametno reci onda odjebi, niko te nije tukao da odgovaras na moj thread djubre jedno nevaspitano

  5. #5
    Mare-Car
    Zitat Zitat von Crna-Ruka
    Jebote Zoran u picku materinu!
    Kako je to ponasanje?

  6. #6

    Registriert seit
    18.07.2004
    Beiträge
    9.182
    Für genügend Geld hätte Zoran auch seine Mutter verkauft.

  7. #7
    Avatar von yellena

    Registriert seit
    02.03.2005
    Beiträge
    942


    Feljton - Atentat na Zorana, knjiga Miloša Vasića (1):
    Električni grad


    Dizanje u vazduh Čumetove firme Difens roud u Zemun Polju, u decembru 2002, imalo je dve ključne posledice: kao prvo, dodirnut je prag osetljivosti Zorana Đinđića, kome su saradnici konačno objasnili da je to poruka bande – kad možemo to, možemo i sve drugo; kao drugo, Čume se izgleda tada slomio i rešio da zaista sarađuje. Zoran Đinđić treba da krene u Brazil tih dana; u UBPOK nastaje panika, jer su u prisluškivanju (tada već imaju i svoju opremu, nezavisno od BIA) doznali da u Brazil idu i Duća i Legija. Preko Londona proveravaju se spiskovi putnika, ali ispada da je to bila dezinformacija, puštena kroz telefone sa ciljem da se vlast zaplaši – "znamo sve o vama". Zoran Đinđić je prvi put uznemiren: sa sobom u Brazil vodi naoružanog pratioca

    Od 10. marta na svim kioscima "Politike" senzacionalna knjiga Miloša Vasića "Atentat na Zorana".

    Suizdavači: "Narodna knjiga", "Politika", B92 i "Vreme".

    Deo sadržaja "Vreme" objavljuje u ekskluzivnom feljtonu.


    NEKOLIKO DANA PRE SMRTI: Zoran Đinđić


    Stanje stvari krajem 2002. i početkom 2003. bilo je još gore: (Milorada Lukovića) Legiju nije kontrolisao niko; po tvrdnjama više svedoka kontrole nema još od 5. oktobra 2000; Slobodan Milošević je barem kontrolisao Jedinicu za specijalne operacije; mogao je da joj naredi ili zabrani; imao je stalni nadzor organa bezbednosti nad njom; JSO je bila njegova. Posle 5. oktobra 2000. JSO je bila i ostala samo Legijina.

    Da se vratimo na (Ljubišu Buhu) Čumeta i na MUP, na (Dušana Spasojevića) Duću i na Legiju početkom 2003. Ko je tada šta znao o namerama druge strane i šta je ko slutio, teško je reći; ali izvesno je da su i jedni i drugi znali i slutili mnogo. Jasno je, međutim, da je Dući i Legiji vreme isticalo brzo. Špijuni iznutra – Milorad Bracanović iz BIA, (Slobodan Pažin) i drugi iz Javne bezbednosti, ostali kontakti – javljali su da se sprema velika akcija protiv njih; Zoran Đinđić tu je akciju već počeo da najavljuje i u svojim izjavama. Pravni okvir već je bio izglasan u Skupštini Srbije, mada je opstrukcija DSS i radikala mesecima ometala usvajanje izmena Saveznog zakona o krivičnom postupku, izmena bez kojih je republičko specijalno zakonodavstvo za borbu protiv organizovanog kriminala bilo paralisano.

    Krajem januara 2003. već se formiraju Specijalno tužilaštvo, Posebno odelenje Okružnog suda za organizovani kriminal i prateće službe. Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije već se oslobodila Radovana Kneževića (čija uloga u dotadašnjim prethodnim radnjama ostaje upitna) i januara 2003. već žestoko radi. Reakcije policajaca na ubistvo Nenada Batočanina i Željka Škrbe (novembra 2002), Čumetove očigledne veze sa MUP i Vladom Srbije već su bile dovoljno upozorenje Dući i Legiji da se stvari odvijaju u zabrinjavajućem pravcu. Izgleda da je ubistvo Batočanina i Škrbe prevršilo meru: Batočaninove kolege pobesnele su, jer je on, kažu oni sami, bio pošten policajac, izvan svake sumnje; ubiti njega bilo je otići preko svake mere. Policija je morala da Batočaninove kolege skoro silom skida sa slučaja, jer su krenuli u sopstvenu istragu koja je pretila da kompromituje predstojeću akciju "Sablja".

    Kraj 2002. i početak 2003. godine u Beogradu bio je mračan period. Za svoje starosedeoce koji ga osećaju instinktivno i empatijski (saosećajno), Beograd je "električni grad", organizam koji zrači informaciju i čiju poruku oštro i izvežbano čulo jasno prima. Od novembra 2002. poruka je bila urgentno jasna: sprema se nešto jako loše. "Instinkt" i "čulo" o kojima govorimo nisu nikakvi parapsihološki fenomeni. Reč je o uključenosti u protok informacija i sposobnosti za njihovu analizu. To je jednostavnije nego što izgleda: svako ko je uključen u protok političkih, policijskih i bezbednosnih informacija ima ženu, kumove, najbolje prijatelje i poslovne partnere; svaka žena, kum, prijatelj i poslovni partner ima iste takve svoje najbolje drugarice, frizere, prijatelje, kumove i poslovne partnere... Informisanost u Beogradu je matematički model: broj obaveštenih o strašno važnoj tajni raste eksponencijalno unutar 72 sata. Hvala Bogu! kazaćemo. Tada se jasno i znalo i osećalo da se stvari zgušnjavaju i da niz sve učestalijih ubistava sa istim potpisom nekuda vodi. Atmosfera je postala mučna: svako ko je nešto znao o Beogradu i politici zabrinuo se jako. A glavni akteri radili su svoje, sve brže i sve nervoznije.

    Čume krajem 2002. i dalje jako svrbi i Duću i Legiju i njihove ortake: Legijina ekipa počinje da ucenjuje MUP, da traži nagodbe tipa "vi nama Čumeta, a mi vama mere (rezultate prisluškivanja Savićeve i Bracanove BIA) i ubice" itd. Traje kampanja po njihovim plaćenim medijima protiv Čumeta: te Čume u Hagu svedoči protiv Legije i JSO; te leci u Surčinu "Čume izdajnik". Duća odlazi Dragoljubu Markoviću i priča mu "istinu o Čumetu": da je "Čume ubica, krvolok, trgovac drogom, otmičar Miškovića i Babovića, spremao se da otme" i njega, Dragoljuba; Dragoljub se sklanja u Francusku. Legija i društvo sve su bezobrazniji: otimaju Predraga "Peconija" Rankovića ("Fast"), pa i on i Milan "Limun" Narandžić (pokušao sa cigaretama "raquel" koje je reklamirala Ceca Ražnatović) postaju njihovi "sponzori". Legija pravi skandale po kafićima, šamara policiju, maltretira goste, a sve u pratnji obezbeđenja iz JSO sa automatskim oružjem. Vozi se okolo u koloni oklopljenih "Puchova"; žena Aleksandra pokreće časopis "Lifestyle", promocija u kafiću "Que pasa": tu je tout Belgrade, sve sam "krem" i "elita"... Braća Simovići po kafićima pričaju da se neće lako predati, da su oni "doveli ove na vlast" i otvoreno prete. Kad je Čumetov Difens odleteo u vazduh, po kafanama naručuju da im se pušta Brenin stari hit "Bum, Cile, bum!".

    Za to vreme Demokratska stranka Srbije ometa donošenje izmena krivičnog postupka u Saveznoj skupštini, traži se kandidat za Specijalnog tužioca, Čume se i dalje premišlja u Maloj Aziji, Bracanovića nikako da smene: kao, postoje podaci da bi njegovo smenjivanje izazvalo novu pobunu JSO; kao, da se Vojska (Aco Tomić) protivi; Tomić i Bulatović se dnevno čuju sa Bracanom, uostalom. Vlada Srbije tada je zatražila i iz Crne Gore dobila predmet budvanskog atentata na Vuka Draškovića, najzgodniji postojeći pravosudni pristup prema JSO i Zemunskom klanu, dakle ono gde su najtanji.

    Dizanje u vazduh Čumetove firme Difens roud u Zemun Polju, u decembru 2002, imalo je dve ključne posledice: kao prvo, dodirnut je prag osetljivosti Zorana Đinđića, kome su saradnici konačno objasnili da je to poruka bande – kad možemo to, možemo i sve drugo; kao drugo, Čume se izgleda tada slomio i rešio da zaista sarađuje. Zoran Đinđić treba da krene u Brazil tih dana; u UBPOK nastaje panika, jer su u prisluškivanju (tada već imaju i svoju opremu, nezavisno od BIA) doznali da u Brazil idu i Duća i Legija. Preko Londona proveravaju se spiskovi putnika, ali ispada da je to bila dezinformacija, puštena kroz telefone sa ciljem da se vlast zaplaši – "znamo sve o vama". Zoran Đinđić je prvi put uznemiren: sa sobom u Brazil vodi naoružanog pratioca. Tokom dve nedelje u Brazilu on sa saradnicima pravi planove kako da pohapse bandu. "Ako uhapsi Legiju i Duću, ako reši Stambolića, Ibarsku magistralu i Budvu – vladaće još dvadeset godina", opisuje Beba Popović zajednički zaključak tih razgovora.

    Ni druga strana ne gubi vreme: Bracanović tvrdi da ima dokaze da je Čume naručio dizanje u vazduh svojih mašina (kao: da izvadi pare od osiguranja, a nije ni bio osiguran); kada ga Nenad Milić i Zoran Janjušević prozru i izvređaju, on iznosi novu teoriju – da je to uradio onaj Borovica, konkurentski asfalter. Vidljiva je panika kod njega i Andrije Savića: jasno im je da se kraj bliži.

    Po povratku iz Brazila, Andrija Savić traži susret s Bebom Popovićem; ovaj ne zna zašto, ali pristaje. U teškom i zamornom razgovoru Savić traži da ostane na čelu BIA i dodaje da mu je Bracanović "kamen o vratu": shvatio je, kaže, da je Bracan uz Legiju, ali mu to ne smeta da predloži da Bracanovića premeste u UBPOK, kao "izuzetnog poznavaoca kriminala u Beogradu". Popović je besan: zar nije upravo Savić do nedavno tvrdio kako "Bracan i Legija ne govore"; da je "Legija ljut i da se Bracanović plaši za sebe"? Razgovor se završava tako što Popović kaže Saviću da nije Legija džabe 5. oktobra tražio da Bracanović i Savić dođu na čelo Državne bezbednosti.

    Smenjivanje Savića i Bracanovića, sredinom januara 2003, koincidiralo je sa nestankom kompletne bande ispod nadzora UBPOK. Nema više komunikacija poznatim kanalima, pratnja ih je izgubila... Odjednom su prestali da pričaju između sebe dotadašnjim telefonima; nestali su iz "štekova" (sigurnih stanova) koji su bili pod nadzorom. Kako se to desilo – nije jasno; neki operativci iz tog vremena sumnjiče Slobodana Pažina.

    Tih dana i Čume "puca": iz Ankare Đinđića zove naš ambasador i javlja da je Čume upao u ambasadu u panici, probio ogradu, da se dere kako hoće da ga ubiju i traži smesta kontakt sa Vladom Srbije. Preko telefona Čume, vidno potresen, priča kako su ga "u Istanbulu pronašli neki Muslimani, plaćene ubice iz Sarajeva, Dućini prijatelji"; da je "skočio s trećeg sprata i vozio do Ankare bez prestanka". Zoran Đinđić se smeška, ali mu je svega dosta: zove Bebu Popovića i moli ga da smire Čumeta i da mu ga skinu s vrata. U razgovoru s Bebom Čume obećava da će svedočiti, samo da ga spasu odatle. Popović stupa u kontakt sa engleskim službama, ali one imaju birokratskih prepreka i treba im dve nedelje da postupe... Goran Petrović, tada načelnik SID (Službe za informacije i dokumentaciju; spoljne obaveštajne službe pri Ministarstvu inostranih poslova), javlja da ambasada u Ankari nije bezbedna, a i da ministar Svilanović za dva dana dolazi tamo u službenu posetu sa sve novinarima i svitom, tako da preti skandal ako se dozna da je Čume tamo.

    Jedan visoki funkcioner engleske Službe sa dugogodišnjim iskustvom i vezama u Beogradu predlaže tada rešenje: slovačka služba bezbednosti voljna je da primi i sakrije Čumeta u jednom udaljenom i napuštenom vojnom objektu. Javlja se problem transporta: redovna linija ne dolazi u obzir, pa taj Englez i Beba Popović iznajmljuju u Beču mali avion. Goran Petrović sređuje formalnosti sa turskim vlastima i Čume leti u Slovačku. Odatle javlja da je spreman da svedoči.

    Počinju dugi, iscrpni i tajni razgovori sa Čumetom u Slovačkoj.

    U Beogradu nervoza raste: krenula je reklamna kampanja JSO, "Doktori za terorizam"; mediji pod kontrolom Kartela besomučno napadaju Vladu, Đinđića, Popovića, Čedu, Milića. Deo Vlade traži da se otkrije ko im je dozvolio tu reklamnu kampanju, ali se taj zahtev ili gubi u birokratiji MUP – ili niko ne sme da pita, što je verovatnije. Cilj uređivačke politike njihovog lista "Identitet", "da se svi useru od nas" – kako ga je Legija formulisao – ostvaruje se.

    Nastaviće se

    Miloš Vasić

  8. #8
    Avatar von yellena

    Registriert seit
    02.03.2005
    Beiträge
    942
    Feljton - "Atentat na Zorana", knjiga Miloša Vasića (2):
    Slučaj Limes i posledice


    Bagzi se udaljio u nepoznatom pravcu i mogli su samo da mu stave soli na rep. Moglo je drugačije, samo da je događaj bio ozbiljnije shvaćen: da su Bagziju uzeli telefone i zadržali ga do dolaska BIA i UBPOK-a; da Zoran Đinđić nije incident minimalizovao kao delo neke budale "koja uči da vozi"; da je njegovo obezbeđenje odmah podnelo krivičnu prijavu za pokušaj ubistva; da je tužilac tu prijavu prihvatio i tražio trideset dana pritvora


    Dejan Milenković već polako vozi desnom trakom autoputa ka Surčinu i čeka da ga Đinđićeva kolona sustigne. To se i dešava baš gde treba, kod mesta zasede. Ideja je da Bagzi naglo skrene, preseče put Đinđićevoj koloni i izazove sudar; kad kolona stane, Zveki i Žmigi treba "zoljama" da gađaju sva tri vozila ("Da ih sašijemo zoljama"; Miloš Simović) dok ih ne probiju, a Kum i Sretko da dotrče i "overe" eventualne preživele automatskim puškama.

    Bagzi naglo skreće pred Đinđićevu kolonu kao što je planirano, ali vozač Bjelić dobro i brzo reaguje i uspeva da obiđe Bagzijev kamion popevši se sa dva točka na bankinu, da bi ubrzao i nastavio ka Surčinu u pratnji sledećeg vozila sa pratnjom. Treće vozilo pratnje, u kome su Miladin Veruović (Milanov brat) i Ljubiša Janošević, zaustavlja Bagzijev kamion preprečivši se na putu; atentatori to vide i povlače se.

    Tu dolazi do prvog propusta Đinđićevog obezbeđenja: Miladin Veruović i Ljubiša Janošević prilaze sa oružjem u ruci kamionu i izvlače napolje Bagzija Milenkovića koji u ruci drži mobilni telefon. Pretresaju njega i kabinu kamiona, tražeći oružje koga nema. Pritom oni Bagziju ne oduzimaju nijedan od tri telefona koje on ima na sebi; da su ti telefoni bili oduzeti, istorija Srbije bila bi drugačija. Ljubiša Janošević kasnije će na sudu izjaviti da je Bagzi "prvo bio strašno uplašen, ali se kasnije čak i smejao. Moje je mišljenje da je prestao da se plaši kad je shvatio da mi ne znamo ko je on u stvari."

    U 9.25 sati Veruović i Janošević radio-vezom traže od Saobraćajne policije da pošalje patrolu koja bi preuzela vozača i vozilo koje je ugrozilo kolonu premijera, jer se oni žure na aerodrom. Oni telefonom takođe obaveštavaju VI Upravu BIA o događaju i identitetu zadržanog vozača. BIA odmah kontaktira Upravu saobraćajne policije GSUP-a Beograd i zahteva da se vozač privede, jer je reč o pripadniku zemunskog klana. Pomoćnik komandira, inače zadužen toga dana za obezbeđenje premijerovog prolaska, smesta šalje patrolu koja Bagzija i kamion preuzima i odvodi u stanicu Saobraćajne policije za autoput. Tu dolazi do drugog propusta obezbeđenja: izgleda da Miladin Veruović i Janošević nisu kolegama saobraćajcima dovoljno objasnili prirodu incidenta, sve u žurbi da ne zakasne u Banju Luku. Da su im jasno rekli da je reč o pokušaju atentata, a ne o pukom saobraćajnom prekršaju, saobraćajci bi se drugačije poneli. Ovako su svojim vozilom samo otpratili Bagzijev kamion i Bagzija do stanice i predali ga dežurnima. U stanici je kamion proveren na eksploziv i opojne droge i onda poslan na vanredni tehnički pregled. Dejan Milenković Bagzi, međutim, ostaje u posedu svojih telefona, čekajući dalji razvoj.

    Taj dalji razvoj nadasve je zanimljiv: svedok-saradnik Zoran Vukojević Vuk kaže u svom iskazu da mu se toga dana oko podne javio neki Šefke, zvani Šef, iz Surčina, sa vešću da je Bagzi "uhapšen zbog nekog carinskog prekršaja". Šefke onda dolazi Vuku kući i donosi mu dva Bagzijeva mobilna telefona i 7500 evra; kaže da je bio sa Bagzijem u stanici Saobraćajne policije na autoputu, da mu je Bagzi to dao da odnese Vuku, a da će ga pustiti ionako. Vuk zove Bagzija (ili ovaj njega; jedan telefon mu je ostao): Bagzi objašnjava kako ga je zaustavila Đinđićeva pratnja, da je uhapšen zbog carinskog prekršaja, da su napisali prijavu i pustili ga da ode; on je zvao Šefketa da dođe po njega pred stanicu Saobraćajne policije; ovaj je došao i u tom trenutku policija zove Bagzija natrag jer da neko hoće s njim da razgovara. Bagzi daje Šefketu telefone i novac i vraća se u policijsku stanicu.

    Onaj ko je "hteo da razgovara" sa Bagzijem bili su BIA i UBPOK. Naime, dok se saobraćajci bave kamionom i Bagzijevim carinskim problemima, uvereni da je reč o poslu rutinskom, traje komunikacija između BIA i MUP-a. Kaže izveštaj Koraćeve komisije: "Nakon konsultacija zamenika direktora BIA sa MUP-om, a zbog postojanja sumnje da se radi o krivičnom delu pokušaja atentata i falsifikovanja isprava, dogovoreno je da se dalji razgovor sa Dejanom Milenkovićem obavi u Sekretarijatu u Beogradu (Trećem odeljenju Kriminalističke policije) i da se u razgovor uključe i operativni radnici BIA" (str. 37).

    To je treći propust policije i BIA: dok se oni dogovaraju da šta će i kako će, Bagzi se oslobađa svojih telefona bez ikakvih problema i sklanja ih na sigurno; pukim slučajem – reč je o minutima – Bagzi ostaje na raspolaganju policiji. Da je Šefke došao pet minuta ranije po njega, Bagzi bi bio nestao bez traga, kao što je uostalom nestao i posle toga. Da je saobraćajcima bilo jasno rečeno da postoji sumnja na pokušaj ubistva – oni Bagzija ne bi puštali iz stanice, oduzeli bi mu telefone i cela bi stvar ispala mnogo drugačije: podaci iz tih telefona, upoređeni sa podacima do kojih se u akciji Svedok do tada došlo, spasli bi život Zorana Đinđića.

    Oko 15.30 sati ekipa BIA, pet ljudi i blindirano vozilo, dolazi po Bagzija u stanicu saobraćajne policije i odvodi ga pod jakom pratnjom policije u GSUP Beograd, u ulici 29. novembra. Prekasno su stigli i prekasno je formiran "mini štab" MUP-a i BIA za slučaj Bagzi. Za to vreme Vuk zove Duću Spasojevića i javlja mu šta je bilo. Duća mu kaže da zove Slobodana Bobana Milivojevića, kućnog advokata Zemunaca, da nađe nekog advokata za Bagzija, jer je Milivojević suviše eksponiran kao consigliere zemunskog klana i Legije u slučaju Ibarske magistrale i Budve (pokušaji ubistva Vuka Draškovića; četiri ubijena). Milivojević razmatra koga bi: Gorana Petronijevića ili Momčila Bulatovića; na kraju se odlučuje za Miodraga Gligorijevića, koji i odlazi u GSUP.

    DOLAZAK U BANJALUKU POSLE POKUŠAJA ATENTATA: Zoran Đinđić


    U GSUP-u Bagzi daje izjavu u prisustvu advokata Gligorijevića, zamenika okružnog tužioca Ace Stojeva i izvesnih policajaca, među kojima je Slobodan Pažin. BIA je na taj razgovor poslala svog operativca Milana Letića iz Beogradskog centra; on se javio puk. Branku Možgonu, pomoćniku načelnika za kriminalističku policiju i pokušao da razgovara sa Bagzijem, ali je posle dvadesetak minuta napustio GSUP i dalje nije učestvovao u tome. Izgleda da je shvatio da nema smisla razgovarati sa Bagzijem u prisustvu "ovlašćenog lica za koje postoji sumnja da je saradnik zemunskog klana" (Koraćev izveštaj, str. 37); reč bi bila o Slobodanu Pažinu.

    Četvrtu veliku grešku počinilo je pravosuđe. Tu na scenu stupa upravo izabrani zamenik Okružnog javnog tužioca, Aco Stojev, koga su na silu Boga poslali da u policiji rukovodi pretkrivičnim postupkom u slučaju incidenta kod hale Limes. "Prijava protiv Bagzija je ništa", kaže uvereno Stojev, a većina prisutnih – Pažin i još neki – slažu se sasvim; neki od njih veoma preko volje. Istovremeno traje neformalni sastanak u MUP-u: tu su Dušan Mihajlović, Nenad Milić, Beba Popović, republički tužilac Siniša Simić i možda još neko; na osnovu brzoplete Đinđićeve izjave u Banjoj Luci tog popodneva da je incident na autoputu izazvao "vozač početnik", donosi se podjednako olaka odluka: to bi bilo to... Neki su protiv, ali to ne pomaže.

    Deo Đinđićevog obezbeđenja koji je ostao u Beogradu nije otišao u GSUP da tamo dâ izjave o incidentu: vozač Bjelić je "čekao nameštaj" a kolege su mu pomagali...

    Bagzija prijavljuju za falsifikat saobraćajne dozvole, krivično delo iz opštinske nadležnosti (zaprećena kazna: do tri godine), pa mu dežurni istražni sudija određuje sedam dana pritvora, a zbog spornih dokumenata za onaj kamion kojim je pokušao da zaustavi kolonu u kojoj je bio Đinđić; da su ga osumnjičili za pokušaj ubistva – a mogli su slobodno – bio bi određen pritvor od mesec dana bez problema i cela kasnija priča izgledala bi drugačije... Takvi papiri dolaze u IV opštinski sud: vanraspravno krivično veće nekako suviše spremno tvrdi da nema kud izvan podnetih papira...

    Bagzi izlazi iz pritvora već posle četiri dana, a o odluci vanraspravnog veća Dući javlja izvesna žena iz IV opštinskog suda, osoba koja inače prolazi i kroz prethodne slučajeve sa Zemuncima. Po zgradi IV opštinskog suda i po IV opštinskom tužilaštvu priča se i dalje o nekim torbama sa mnogo para: da je navodno 50.000 evra promenilo vlasnika tih dana...

    Vukojević čeka Bagzija ispred Centralnog zatvora i vodi ga u Šilerovu ulicu, kod Duće. Kad se čulo da Bagzija traže ponovo, Duća ga šalje u neki "štek" u Ustaničkoj, odakle nestaje bez traga, ali to je druga priča... Čak ni iz Đinđićevog obezbeđenja nije ništa stiglo na temu Bagzija i incidenta kod hale Limes, mada su i oni mogli da podnesu prijavu za pokušaj ubistva i ishode mesec dana pritvora – automatski. Ova epizoda ostala je nerazjašnjena, uprkos tvrdnjama i zaklinjanjima iz IV opštinskog suda da "nije moglo drugačije".

    Moglo je drugačije, samo da je događaj bio ozbiljnije shvaćen: da su Bagziju uzeli telefone i zadržali ga do dolaska BIA i UBPOK-a; da Zoran Đinđić nije incident minimalizovao kao delo neke budale "koja uči da vozi"; da je njegovo obezbeđenje odmah podnelo krivičnu prijavu za pokušaj ubistva; da je tužilac tu prijavu prihvatio i tražio trideset dana pritvora. Jedan tadašnji veoma visoko pozicionirani i u celu priču upućeni policajac izjavio je posle da bi mu i osam dana pritvora bilo dovoljno da Bagzija slomi i prevrne i od njega napravi svedoka-saradnika, ali mu nisu dali ni to.

    Zaključak Koraćeve komisije o ovom incidentu jasan je: "Po mišljenju Komisije, ceo događaj oko pritvora, istrage i puštanja Dejana Milenkovića iz pritvora traži razjašnjenje, posebno zbog činjenice da su tada mogle da se obezbede vitalne informacije o planovima zemunskog klana. Nedostatak tih informacija i nemogućnost otkrivanja mesta na kojima se kriju pripadnici zemunskog klana imale su za fatalnu posledicu da je na dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije 12. marta 2003. izvršen atentat, kojom prilikom je on ubijen."

    Nastaviće se

    Miloš Vasić

  9. #9

    Registriert seit
    18.07.2004
    Beiträge
    9.182
    Naja, weg damit.

  10. #10
    Avatar von yellena

    Registriert seit
    02.03.2005
    Beiträge
    942
    Zitat Zitat von Serbian_Prophet
    Für genügend Geld hätte Zoran auch seine Mutter verkauft.
    Jedna stvar je sigurna kada se radi o ubistvu Djindjica. Metak je pogodio pravi cilj. Nakon njegove smrti Srbija je napravila ponovo zaokret ka proslosti i na zalost ne vidim ni jednu licnost koja bi zamenila Djindjica. Istorija se ponavlja i to bez milosti.

    Tragedija jednog naroda......

Seite 1 von 8 12345 ... LetzteLetzte

Ähnliche Themen

  1. Zrenjanin dobio Trg Zorana ?in?i?a
    Von GodAdmin im Forum B92
    Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 08.05.2010, 13:30
  2. 7. godišnjica smrti Zorana ?in?i?a
    Von GodAdmin im Forum B92
    Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 12.03.2010, 12:30
  3. Ostavka Zorana Mirkovi?a!
    Von GodAdmin im Forum B92
    Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 20.08.2009, 11:30
  4. Šest godina bez Zorana ?in?i?a
    Von GodAdmin im Forum B92
    Antworten: 0
    Letzter Beitrag: 12.03.2009, 03:00
  5. Secanje na Poplavu u Banatu -Galerija-
    Von BitterSweet im Forum Landschaft, Tier- und Pflanzenwelt
    Antworten: 4
    Letzter Beitrag: 09.12.2005, 16:24