Jugosfera

[h1]Sklapanje stare Juge: između „Odiseje” i Avnoja[/h1]
Intenziviranje odnosa bivših republika SFRJ budi strah od reinkarnacije Jugoslavije, ali u ljudskoj istoriji dve stvari nisu zabeležene: mrtvaci nikada nisu oživljavali niti je ikada ijedna nestala država vaskrsnula
Autor Novica Kocić

Majku mu božiju, mada sam rahmetli, živnuo sam kada sam čuo za tu divnu riječ „jugosfera”. Taj Tim Džuda čerčilovski mudro zbori, svaka mu je ka u Njegoša.
Dakle, razumemo se, na kom god od naših jezika titlovali maršala. Ko je prošle godine čitao tekst poznatog britanskog novinara Tima Džude pod naslovom „Jugoslavija je mrtva – živela Jugosfera”, objavljenog u londonskom „Ekonomistu”, i pri tom mu se javila reinkarnacija neke od Jugoslavija, u ma kom obliku, taj onda veruje i da postoji život posle života, što će reći da i maršal čita štampu, pa je, po standardima geopolitičkog novogovora, dovoljan uslov da postane „jugosferičan”.
Lansiranje tog pojma u balkansku orbitu izaziva navalu histerije, sumnjičavosti, odobravanja i analiza u zemljama bivše braće. Možda i nehotice, kum jugosfere je u trenucima nadahnuća izabrao pravu reč za odnose između bivših republika: zvuči dovoljno naučnofantastično da bude neostvarljivo, a istovremeno dovoljno retro da mit o bivšoj državi lebdi kao daleko, ali moguće rešenje. Nešto kao omnibus „Ratova zvezda” i „Sutjeske”.
– Da, ima tu nešto, u toj kombinaciji „Odiseje u svemiru” i Avnoja, koja se zaista čuje već u samo reči jugosfera – kaže Miljenko Jergović. Za jednog od najčitanijih hrvatskih pisaca u Srbiji, Džuda je bio krajnje dobronameran i trudio se da o Balkanu razmišlja kao što bi razmišljao o Latinskoj Americi ili o Skandinaviji.
– Ali, nažalost, to ne ide. A Jugoslavija se, naravno, zauvek raspala. U ljudskoj istoriji dve stvari nisu zabeležene: mrtvaci nikada nisu oživljavali niti je ikada ijedna nestala država vaskrsnula. Domoljubi, međutim, veruju u zombije, pa bi ih trebalo poslati u Holivud. Ili psihijatru.
Jergović misli da je jugosfera još jedan od onih društvenih mamaca koji služe samo tome da imaju čime da se bave oni koji drže da im je nacionalni zadatak da upokoje jugoslovenskoga vampira.
– Naravno, Džuda je mislio nešto posve drugo, ali šta nas briga šta je on mislio kad mi znamo da to podli Albion, ili već ko, želi da nas utera u neku četvrtu ili sedmu Jugoslaviju. Tako to, dakle, doživljavaju oni koji vode računa o domovini i o otadžbini.
Jergović je u pravu, kao i Džuda. Bivša posvađana i zakrvljena braća toliko intenziviraju saradnju u nekoliko poslednjih meseci da leksikon „Ju mitologije”, koji je Boris Tadić poklonio svom hrvatskom kolegi Ivi Josipoviću, predstavlja tek simboličan gest u sledu događaja koji se mogu smatrati jugosferičnim, a za one koji se bave vampirologijom, i jugonostalgičnim: najavljeno je uspostavljanje nove zajedničke železnice Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS, zvuči poznato, zar ne), a neviđeni entuzijazam za pružnom integracijom odmah su pokazali Crnogorci i Makedonci. Ali, ako rascepkane železnice budu kloparale zajedničkim sporim prugama, sa ambicijom konačne izgradnje brzih vozova, kojima bi se od Beograda do Zagreba putovalo dva sata, i iznad naših glava, uglavnom usijanih, izvesna je još jedna saobraćajna alijansa. „Jat evrejz” i „Montenegro erlajnz” 31. oktobra ozvaničavaju novi vazdušni savez i pozivaju regionalne avio-kompanije da se priključe nebeskom savezništvu.

D. Kozomara

Zatim, predstavnici lutrija iz Crne Gore, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Bosne, Kosova i Makedonije sastali su se u Sarajevu da razmotre pokretanje zajedničke lutrije na kojoj bi glavni dobitak iznosio i do 20 miliona evra. Ima toga još: uz raspravu o formiranju kockarskog pakta, neizostavno je popunjavanje listića sportske prognoze, a za to je, opet, neophodno reinakrnirati slavnu jugoslovensku fudbalsku ligu, naravno, pod drugim imenom. Kako je fudbal simbolički najvažniji jer nije li raspad počeo čuvenom makljažom na maksimirskom stadionu 1990. godine, kada je Zvezda gostovala Dinamu, a pri tom je i prilično glupo da orbitalne jugosferične demokratije priznaju da su huligani jači od njih 20 godina kasnije, i sasvim je logična ideja o zajedničkoj kandidaturi Srbije, Hrvatske i Bosne za domaćine Evropskog fudbalskog prvenstva 2020. godine. Novinar „Mladine” Jure Aleksić, kad čuje „jugosfera”, na prvu loptu mu se čini samo kao još jedna trendiglupost od koje bi neki ljudi verovatno hteli da zarade brzu kintu.
– Ako je tu reč o normalnim odnosima među državama ili čak o nekim podebljanim ekonomskim saradnjama, onda, naravno, onda zašto da ne. Ali ništa više od toga, i čovek mora da se zapita: zašto? Pa koji smo mi onda otišli? Da se sada opet nešto povezujemo, konfederišemo, jugosferišemo… Pa, za ime sveta, zašto? Ja mislim da je to u ona dobra stara vremena najbolje rekla grupa „Generacija 5”kad je pevala: „Ti samo budi dovoljno daleko…”.
Možda su donedavno dovoljno daleko bila pravosuđa i policije Srbije i Hrvatske, ali su i oni morali da obole od jugosferičnog virusa, pošto je to bio jedini logični odgovor na regionalno mafijaško bratstvo i jedinstvo. Tako je konačno potpisan ugovor o izručenju između Srbije i Hrvatske, a prvi krupan zajednički plen je Sretko Kalinić, koji je već zauzeo jednu od ćelija u CZ-u. Uz policije i ministarstva pravde, vojske Srbije i Hrvatske su takođe izrazile ambicije za koprodukcijom u sferi vojne industrije, a tenk M-84 zaista izaziva onu vrstu jugonostalgije koja može da se izmeri. Bila je teška milijarde dolara.
Možda je u svetskim anketama „jugo” najgori automobil svih vremena, ali za samoupravnu, a bogami i za tranzicionu radničku klasu, ostao je zauvek narodni auto, sklapan od delova i komponenti koje su stizale iz svih republika SFRJ. Gotovo čitav enterijer „juga” uređivan je u Hrvatskoj.
„Jugo” i tenk, industrijski simboli Titove zaostavštine, završili su različito: M-84 je ostao zaglavljen u jugoslovenskom građanskom ratu i „Pustinjskoj oluji”, pošto smo 150 komada prodali Kuvajćanima 1991. godine, što je jedan od najvećih poslova koje je jugoslovenska privreda u celini ikad sklopila, dok „jugo” i dalje tandrče po drumovima svih republika i pokrajina kao krntija-spomenik onog vremena u koje bi njegovi vlasnici, gubitnici, poslednjih 20 godina verovatno želeli da se vrate. Pa makar to značilo katapultiranje u jugosferu.
I, kao i u svim pričama, bile one jugonostalgične ili jugosferične, ako vam nije nešto jasno, uvek sledite trag para. Republike su se uoči raspada već pretvorile u državice, sa svojim centralnim bankama, spoljnotrgovinskim gigantima, čeličanama i šećeranama. Samo su „jugo” i tenk, uz „Fapove” autobuse, prkosili neumitnom kraju, krvavom razvodu 35-godišnjeg braka.


– Ali i brodogradilišta u Hrvatskoj su imala više stotina snabdevača iz svih republika. Između 1989. i 1991. godine je došplo do naglog zatvaranja privreda, ali je to zatvaranje imalo mnogo jači efekat od rata i snakcija – upozorava urednik sajta ekonomija.org Miroslav Zdravković, ukazujući: i posle više od 20 godina, nismo obnovili ni mali deo od saradnje kakva je postojala do 1989. godine. Slovenija jeste najpragmatičnija, vodeći računa o svojim interesima. Prema podacima Privredne komore Srbije, Slovenija je od 2000. do 2010. godine u Srbiju uložila oko 1,5 milijardi evra investicija, otvarajući više od 400 firmi i predstavništava. Srbija je za isto vreme ostvarila tek – dve investicije: „Komtrejd” Veselina Jevrosimovića je kupio „Hermes” za 40 miliona evra, dok je „Beohemija-Inhem” kupila „Šampionku” za šest miliona. S Hrvatskom je situacija još, hm, smešnija. Dok su oni kod nas otvorili 200 firmi i predstavništava, sa 500 miliona evra investicija, jedina srpska kompanija koja je uspela da probije hrvatski zid je „Svislajon” Rodoljuba Draškovića, koji je kupio kompaniju iz Siska za oko 20 miliona evra. Slovenija pametnim ulaganjem u zemlje bivše SFRJ pegla svoj deficit prema EU.
Sledi je Hrvatska, a mi smo negde u sredini te jugosferične priče.
Nedavnom kupovinom „Droge Kolinske”, hrvatski krupni „kapitalac” Emil Tedeski je postao vlasnik „smokija”, „bananice”, „grand kafe”, ali se samo u Beogradu kukalo da su Hrvati kupili srpske brendove. Zabluda, oni su odavno bili slovenački.
Lebdeći zajedno u orbiti planetarnog sistema nekog novog ju-Beneluksa, planeta srbosfera se, dakle, ponaša tipično jugonostalgičarski.
Aleksandar Apostolovski
-----------------------------------------------------------
Dobro došli u jugoslovenski Beneluks
Profesor FPN-a Predrag Simić razgovarao je s Džudom kada je pisao prvi tekst o jugosferi.Profesor naglašava da sve više dolazi do izražaja činjenica da zemlje imaju više zajedničkog međusobno, nego s drugim zemljama.
– Kada sam 2006. godine došao u Pariz kao ambasador, uglavnom smo se gledali ispod oka, ali je na inicijativu Francuza najpre Makedonac organizovao ručak za ambasadore bivših republika, zatim Hrvat, pa ja,i to se nastavilo u ritmu svakih mesec dana. Bilo nam je interesantno da razmenjujemo informacije o zapadnom Balkanu, o ulasku u EU. Ja sam, na jednom od ručkova, kao gosta iznenađenja doveo slovenačkog ambasadora. Za četiri godine smo funkcionisali vrlo uspešno i samo smo zajedno nešto značili u gradu sa 30.000 diplomata – kaže Simić.
–Jugoslavija je mrtva, ali jugoslovenski Beneluks,ili neka vrsta jugoslovenskog nordijskog saveta,moguć je i realan.To su mi i inače sugerisali u Ke d’Orseju – napominje Simić.
-----------------------------------------------------------
Posmrtni marš, pa Uskrsnuće
Stotinu vrhunskih muzičara iz svih zemalja bivše Jugoslavije iduće godine kreću na turneju po regionu, a potom i u Evropu, s ciljem da ponovo povežu publiku s teritorije bivše države.Koncert će započeti krajnje simbolično, Drugom simfonijom Gustava Malera, koja u prvom stavu počinje Posmrtnim maršem, a završava se Uskrsnućem.
------------------------------------------------------------------
Karlov ugao
. Vraćamo se na bratstvo i jedinstvo. Političari, privrednici i umetnici su za jedinstvo, a kriminalci za bratstvo.
. U jugosferi se lakše diše, ali se teže guta.
. Srbija je spremna za saradnju. Ako nam Hrvati oproste „Oluju”, Bošnjaci Tuzlu i Kravice, a Crnogorci priznanje Kosova.
. Gradimo novu kuću. Ali, ovoga puta bez cveća.
. Srbi su prvi povukli nogu. I izvinili se za faulove.
. Idemo na jedinstvo. Ali, ovoga puta bez bratstva.
Dragutin Minić
-----------------------------------------------------------
Se­ve­ri­na me­đu šlji­va­ma
Uče­šće naj­ve­će hr­vat­ske pop zve­zde Hr­vat­ske Se­ve­ri­ne Vuč­ko­vić na Fe­sti­va­lu šlji­ve u Bla­cu uz­bur­ka­lo je du­ho­ve u Za­gre­bu, ali me­đu­sob­na estrad­na raz­me­na, ne sa­mo iz­me­đu Sr­bi­je i Hr­vat­ske, već i osta­lih re­pu­bli­ka, odav­no je re­al­nost. Upra­vo su u Hr­vat­skoj naj­po­se­će­ni­ja me­sta za noć­ni iz­la­zak klu­bo­vi u ko­ji­ma se pu­šta­ju srp­ski na­rod­nja­ci i tur­bo-folk, dok ši­rom Sr­bi­je go­stu­ju „Ma­ga­zin“, Ni­na Ba­drić ili Bo­ris Nov­ko­vić.
Ve­li­ke tur­ne­je po gra­do­vi­ma biv­še SFRJ odr­ža­va­ju Zdrav­ko Čo­lić, Le­pa Bre­na, Mi­ro­slav Ilić i Želj­ko Jok­si­mo­vić, dok po­zi­vu mu­zič­kog Be­o­gra­da još odo­le­va­ju Dži­bo­ni, Oli­ver Dra­go­je­vić i Mi­šo Ko­vač.

objavljeno: 29/08/2010

Tema nedelje : Jugosfera : Sklapanje stare Juge: izme